Florian Hajdu | Dvanaest godina, devetnaest časova, trideset osam minuta, pedeset tri sekunde

Sada, i doveka ću – kao tada – goru oriti Bogu do neba, zahtevati vazduh od njega u pluća tvoja vodena, kumiti bubreg od dragog kamena, moliti tebi srce Isusovo i zube Baščelika od kovača iz Nyárlörinca, organe sve, zdrave, unutrašnje, ponovo darivane, pomilovane rukom majčice, rođene od Boga Svaroga… Bila je jedna sreda u nedelji, meseca maja, godine dve hiljade druge, sunce je pržilo kao da je iz peska izniklo i bilo privezano zracima kao što je Guliver Džonatana Svifta užadima bio vezan u zemlji Liliputanaca. Nije se micalo, činilo se ostaće zauvek tu kao ti i ja, u dolmi sodadžije, kod Četiri duda, šumećeg divovskog belog akaca, koji se nadvija nad kuću i letnju kuhinju – napravljene od mešavine slame i ilovače debelim zidovima naboja – i sitnim listovima, tiho, lagano, osećajno, svira Šopenovu Tristesu iako bi Šopen sigurno, odozgo, voleo da čuje Trecento, lelujajući se od vrelog vazduha koji zrači, ali se ne pomera. Sedim na povećem panju Kanadske topole, kao Rodenov Mislilac, gledam kako mrav savija i premošćuje nejaku travku penjući se uz nju, crnog pauka koji viri iz rupe i, trljajući prednje noge, uzalud čeka neku žrtvu za sredašnji ručak, iz samotnih misli prekide me tada zov Nagy Sanyia koji je meni nečujno pristigao prljavozelenim otvorenim džipom lada niva. Na sedištu dovozačevom nalazilo se tamnobraon, žganaumrasto, čokoladno klupče, nalik okrugloj Vasinoj torti, bez celofan folije, koja čeka samo rođendanske svećice, ukrase i srećnog slavljenika, a Sanyi, lovac i nadzornik lovaca u peščanim mnogolugovima, zastao je na kapiji da me upita želim li ja tu čokoladnu tortu da prisvojim i u potpunosti ukrasim, dovršim, s njom podelim osećanja, našta si se ti otkolupčao i stidljivo pokazao velike tamne vlažne okice; ili će on morati srebrnom Berettom 689 Sable II, lovačkom puškom, kojom se dičio u potpeskovlju, da prekine tvoje dalje življenje u obližnjoj šumi četinara, mešanih sa crvenim akacima gde miris koprive, majčine dušice, hajdučke trave život futurizuje, snagu krepi, vid do granica mašte vidikuje, gde skupljam pečurke za jelo, sušenje, gurmanluke…

Od tada sam se urodio sa tvojim tamnim velikim očima, ušima što klepećuči Tokate i Fuge Bahove sviraju, glavi lepoj što se uvek smeši, prebrzim nogama što su me toliko puta spasile, tvom smrtnom čuvanju svega što je naše, tvojoj cunamičnozemljotresnoj ljubavi koju nikada više ni od koga neću dobiti, tvojoj odanosti, poverenju do poslednjeg daha… Sada, sve vreme, kada dođe vreme, kiša mi lije iz očiju, orkan razara glavu, srce prestaje pričati sve ono što si mi bezgranično darivao, duša u visine žuri tražeći tebe na onoj zvezdi gde i mene čekas, čekate, zajedno sa Aldonom, Akijem, Picurom, Jalijem, Anjom…

Ako je moralo ovako, Gospode zašto? Bolje da si Ti u Raju kučećem, jer te na zemlji posle mene niko više ne bi voleo, ovoliko, do neba, do Boga i mnogo dalje od toga, do sada nedostižne, nedokučene, nedoživljene, nepoznate ljubavi, gde se osećanja, geni, u jedno biće stapaju stvarajući stratosferično neraskidivo, beskonačno, Čokifloriana. Ovde je ostala, i dalje leti, ona muva koja je uletela kod nas u zimovnik, ona koju si ti onoliko, do poslednjeg trena lovio, sada ona tražeći tebe zujeći plače, zavija, sunovraćuje se, žali što do zvezde na kojoj si ti ne može namah da doleti, a još više što nije i ona tada pošla s tobom. Ništa više neće biti isto, na zemljama, vasionskim kuglama, kod Boga, u Sivoj reci, na ružinom drvetu ispred kuhinjskog prozora gde te šareni daždevnjak, koga si se toliko plašio, doživotno čeka, na svim mestima gde smo zajedno disali. U tvom lugu, gde smo i poslednji put bili, drveće žute suze roni. Lako da ti bude, Čoki, Čokolado, Žgana umbra, Slatkoimeni, sve moje, što ti je ikada teško bilo…