Dejan Ivanović | Irma

Ne postojiš IRMA ...

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima...