Roko Dobra | More u duši

Višnji McMaster

pred noć rekoh moru: zaspalo si, more?
a umorno more tek se na tren prene;
bližeć mu se, dodah: dugo je do zore!
a pospano more leđa mi okrene.

zatim rekoh moru: igrajmo se, more!
a more, bezvoljno, dublje u san krene.
strgnuv čipku s mora, zaredam ukore,
a more, prkosno, naglo nekud skrene.

najzad viknuh moru: vrati se, o, more!
a more, daleko, ne čuje me više.
zavirih u sve mu sad prazne prostore

u kojima tmina modrinu još briše,
pa, tražeći more, razmičem zastore,
a more, gle čuda, u duši mi diše!