Ana - Marija Posavec | Možda će

Loše za san – u kasni sat.
Loše za dan; loše za san,
za Život, kažu, loše je...
I stranice na kraju vremena šute.
Razmilile se na drvenom stolu.
Šušte. Šute. Lete. Šute.
Škrinje nad nebom s trešnjama vode,
razmilile se po betonskom pločniku... Škrinje;
bez trešanja za one tamo neke ljude.
...tamo neke ljude.
Možda će.
Loše je, kažu, za dobar dan.
Loše je i za san, loše bude, kažu stari – loše bude u snu.
A kako objasniti te prazne škrinje?
Zašto čovjek taj, neki tamo čovjek – (je li on, je li čovjek?!)
...zašto mu je lice suho?
...zašto su se stranice samo tako ružno, besciljno razmilile...?
po mome stolu, po mome domu...
Zašto je onaj u odrazu načinjen od mojih kostiju?
TKO GA STVORI, PROKLET DA JE?!
...bog mojega imena ga stvori – dakle, proklet je i odraz moj...
Možda će.
Loše je misliti tako za ovaj kasni sat;
Loše je za san.
Loše je za novi dan.
Zapalimo cigaretu... umirimo duše;
pozdravimo očima otvorene nebeske škrinje...

Možda će sići s oblaka neka tajna...?
Možda će.

Možda će...