Kolumne

ponedjeljak, 10. listopada 2016.

Milica Lesjak | Oprosti oče


Tog prohladnog, maglovitog jutra, ustao je mrzovoljan, dovukao stolicu do prozora i bez riječi ostao zagledan u polupraznu ulicu. Kao  da smo sve razgovore završili, pravih tema, barem njemu interesantnih nije bilo. Trudila sam se iz petnih žila da mu izmamim smiješak na licu, ali nije išlo.

Ostao je začahuren, skamenjen, odsutan…

Doveli smo ga prije nekih mjesec dana. Visoke godine, tijelo onemoćalo, ali ono što ga je najviše ubijalo, bila je samoća. Sam u oronuloj staroj kući, zima hladna, nikoga da pomogne, ni rodbine, ni komšiluka, ni one koje sam uz plaćanje pokušala naći.

-Dođi tata kod nas, bit će ti lijepo, cijeli dan toplo, pa fine juhice, a i kolače ću peći – pokušavala sam ga pridobiti.

- Ma  djede, svaki dan imat ćeš dvije vrste kolača, ja sam pravi majstor za slatkiše –dodavala je Lea, znajući za djedovu opsesiju slasticama.

- A ja sam ti na telki pronašao kanal sa sevdalinkama, možeš ih slušati u svojoj sobi koliko hoćeš – dodavao je unuk Nino.

Uspjeli smo, uz obećanje da ćemo ga sa  prvim danima proljeća vratiti njegovoj  kućici.

U početku je izgledao zadovoljno. Svi smo oko njega „plesali“. Volio je pričati o svojoj mladosti, o nama djeci, o neimaštini, ali i sreći u velikoj obitelji, punom sokaku ljudi, , punoj školi djece, mobama, sjedeljkama. Nikad ga nisam čula da je poželio takav život promijeniti. Istina, neke dogodovštine je ponavljao i po nekoliko puta, ali smo se pravili da ne primjećujemo. Posebno su mu oči sijale na uporno dječje zapitkivanje: Djede, koliko je cura bilo prije bake?

A onda je zašutio. Znao je satima sjediti kraj prozora, začuđen što je tako malo prolaznika.

-Jesi li ti dijete u nekoj zavadi s komšilukom? – ipak je uspio jednom progovoriti.

- Nisam tata, sačuvaj Bože, zašto bih bila – pokušavala sam ga razuvjeriti.

- Pa nikoga nema, zar ti nitko ne dolazi ? – nastavlja  je dalje.

-Ma dođu tu i tamo, ali znaš, ovdje su ljudi malo drugačiji, više zatvoreni u sebe, a kad žele doći, obično se najave.

Ova „najava“ ga je potpuno zbunila. Znala sam da mu ne mogu do kraja objasniti ono što  je dugo probijalo i moj mentalni sklop.

Drugi dan me je opet zatekao pitanjem: - Vidim ovdje sve lijepe kuće, ali ove nove su nekako čudne. Do ulice mali prozori kao na nekoj štali, a na drugoj strani, prema dvorištu veliki, do krova, pa raskošne terase, cvjetne bašte…

- To ti je tata, kako bi ljudi sačuvali  mir, da im ne viri svako s ulice u šalicu i tanjur, a manje je buke i prašine.

- A što bi smetalo i da te vide, pozdraviš ih, pozoveš na kavu, piće i kolače, ako imaš, pitaš za zdravlje. Za ljude uvijek treba imati vremena.

Nisam više ni pokušavala da mu objasnim što je to drugi mentalitet.

Već za nekoliko dana tiho mi reče : Ja bih išao kući!

- Zar ti nije lijepo tata, samo se još malo strpi –pokušala sam ga odgovoriti.

- Svi ste jako dobri, hvala vam, ali ja bih svojoj kući.

Znala sam da je tu kraj.  Za dva dana smo ga odveli natrag. Dočekao ga je samo njegov ljubimac, mačak Garo. Dok je u šporetu pucketala vatra, otac moj , s Garom na nogama , spavao je kao dijete. Čak sam se počela plašiti. Nisam znala da li je ovo spavanje spokoj u vlastitom krevetu, ili je i nešto više od toga. I kad se na trenutke budio, gledao me je nekim tupim, izgubljenim pogledom. Samo bi nešto promrmljao i okretao se na drugu stranu.

Treći dan po dolasku, jurila sam na sve strane, tražeći nekoga tko bi mu vatru založio, nešto skuhao i malo društvo pravio. Toliko je žena bez posla, mislila sam, a ja za cijenu nisam ni pitala. Vraćala sam se očajna, bez rezultata potrage. Ipak ću ga morati smjestiti u neki Dom, ali kako mu to objasniti, uvijek je bio protiv. Ništa nisam morala. Našla sam ga već hladnog, s mačkom pod nogama. Grižnja savjesti rezala me je poput sječiva. Zar sam ga baš u tim trenucima morala ostaviti? Za kajanje je bilo prekasno. Ležao je mirno, rekla bih i spokojno. Ili to samo tješim sebe. Oprosti oče!

Nema komentara :

Objavi komentar