Božana Ćosić | Čudovište iz jezera

Kada je Matej nestao, sve je postalo čudno. Mama mi nije dopuštala da izađem na ulicu, neprestano je provjeravala što radim i bila je tužna. Na ulici sam mogla vidjeti samo odrasle koji su u grupicama pretraživali cijelo naselje. I moj je tata bio u jednoj grupici.

Ali mogla sam vidjeti i policijska vozila, a i policajce jer su išli od kuće do kuće. Bili su i kod nas. Pitali su mamu i tatu jesu li vidjeli nešto neobično i tako to.

Podigla sam ruku, onako kako me odgajateljica u vrtiću naučila da činim kada nešto želim reći, i iako je tata ljutito rekao "Ti šuti", gospodin policajac ipak mi je dopustio da kažem.

I rekla sam: "Lara ima novi bicikli, kao i Jana, a Toni romobil. Sad se hvale i vozaju po cijele dane."

Policajac se nasmiješio i podragio me po kosi. Ali nisam rekla do kraja, a tata mi je ipak rekao da pođem u sobu.

Da, svi su dobili nešto novo za početak ljeta, pa i Lara koju je teta odgajateljica pohvalila. I mene je pohvalila, a nisam dobila ništa. Mama mi je objasnila da tata ima kredit koji ga muči. Nisam je razumjela. Imao je i mene, pa ništa. Zar mu je bio važniji kredit? I još ga je mučio, a ja sam bila dobra i poslušna.

Jedne su se večeri odrasli okupili kod nas. Mama je pripremila sendviče za sve i male bočice sa sokom. Prisluškivala sam sjedeći na dnu stubišta. Govorili su o Mateju. Više nisu znali gdje bi ga tražili i što bi učinili. Netko je čak i plakao.

I opet sam htjela nešto reći, ali opet me tata potjerao u sobu.

Bilo je to užasno vrijeme. Samo su o Mateju pričali, a mi nikako nismo smjeli na ulicu. Ali bila sam i malo sretna, jer nisam morala gledati uvaženu Laru kako se sa uzdignutim nosom neprestano voza na novom biciklu, baš ispred moje kuće. Ali bilo mi je žao i Mateja. Bilo mi je žao što sam ga zvala žirafa, jer je bio najviši od sve djece. Da, ipak mi je on pomogao kada sam pala sa bicikla i ogulila koljena. Krv je curila iz oba koljena, užasno me peklo i danima nisam mogla voziti bicikli. Mislila sam da nikada neće proći. Poslije sam dobila debele kraste za koje me mama opomenula da ne smijem dirati.

Kada je prošlo tjedan dana, sve je manje bilo grupica, čak više nisam vidjela policijska vozila.

Jednog mi je dana mama dopustila da izađem na ulicu i igram se sa Janom, ali je ostala ispred kuće i sve nas vrijeme gledala.

Kada su prošli još mnogi dani, sve se vratilo kako je bilo. Opet smo se igrali na ulici i više nitko nije spominjao Mateja, sve do jednog dana kada se policijsko vozilo zaustavilo pred njegovom kućom. Čula sam kako njegova mama plače, čak je, čini mi se, vrištala.

Poslije sam čula da su pronašli Mateja.

Tata je, dok smo večerali, rekao mami: "Jadno dijete. Utopio se, mjesec je dana ležao u jezeru."

Mama je tužno odmahnula glavom. I tada sam odlučila reći, pa makar me tata ukorio i potjerao u sobu.

"Znam da je u jezeru. Toga dana mi je rekao da ide vidjeti čudovište. Svi su pričali da u jezeru ima čudovište, ali svi su se bojali otići pa vidjeti, svi osim Mateja."

Mama je zinula, a tati je ispala vilica iz ruke.

Zašto nam nisi rekla, srdito me pitao, a to nije bilo točno.

"Rekla sam ti kada si popravljao auto. Al' samo si mi rekao da ne izmišljam. Rekla sam i Matejovoj mami, ali nije me ni čula, a već me je ukorila i poslala kući."

Nakon te večeri, opet su kod nas došli policajci. Tada sam mogla pričati bez dozvole, a i slušali su me.

Poslije sam čula da su mogli spasiti Mateja da su me poslušali. Čula sam i da čudovište ne postoji, ali nakon svega, nikada više nitko nije ni pomislio otići do jezera. Ionako je bilo daleko, morali bismo biciklima, a to je za mene značilo i gledanje uvažene Lare s novim biciklom.

Nedostajao mi je Matej, ali sve manje i manje. Jednoga dana sam ga čak i zaboravila. Bio je to dan kada sam napokon dobila novi bicikli i kada su mi mama i tata rekli da će me više slušati.

Na početku je tako bilo, ali poslije me nisu slušali. Tati su bile dosadne moje priče, zapravo je neprestano govorio da izmišljam, a mama nikada nije imala vremena.

Ali na kraju je ljeto bilo lijepo. Lara mi više nije mogla prkositi, Jana je našla novog dečka, a ja... ja
sam odlučila da nikada neću zaboraviti Mateja.

Ma nije on bio kao žirafa samo mi se sviđalo kada bi me, zbog te riječi 'žirafa', povukao za kosu.