I počne dan. Izvadim stvari iz džepova hlača i posložim ih na stol ispred sebe. Sve je tu. Ono što sam imao jučer, imam i danas: kutija cigareta, mobitel, upaljač, prazni novčanik i ključ od auta. Najbitnije — imam još i sebe. Preživio sam noćnu moru spavanja.
Poziv od nje i jutarnja kava čekaju, ali nemam vremena za očajavanja. Dodir prošlosti me ne zanima. Ne želim otići na planinu i u gorskom potoku iz mulja ispirati listiće zlata. Uostalom, tko zna je li zlata ikad i bilo. Možda je to samo mit i legenda koja vuče budale da prekapaju po svojoj prošlosti.
Glatki mi kaže da mora kod doktora. Obukao se, kapa mu je na glavi i cupka nogama. Pao je prije par dana i dozivao me, bio je poput djeteta u pješčaniku koje doziva roditelje. Sjedio je na betonu, iza ulazne kapije, na guzici, noge raširene u obliku slova V, a jedna ruka podignuta — u njoj drži ključeve.
Ja sam istrčao, uspio ga podići.
„Gdje si?“ doziva me.„Već sat vremena te tražim,“ upitao me zbunjeno.
„Tu sam,“ odgovorim, podigao sam ga i pomogao mu da ode do kreveta.
Nekoliko dana kasnije, Glatki opet cupka nogama i ide do doktorice.
„Idemo kod doktorice,“ kaže.
„Koja doktorica?“ pitam.
„Doktorica Brnabić.“
„Aha… Znam tu doktoricu. To je ona tetovirana žena preko puta mog doktora, jel tako?“
„Da, ali ne voli starije pacijente.“
„Nije baš normalna?“
„Ma dobra je,“ smije se Glatki.
Odlučim ga povesti autom. Ordinacija doktorice Brnabić je lijepo mjesto. Sve je uredno posloženo: ormarić sa instrumentima, plakati za nove lijekove na zidovima. Sestra s dugom, kovrčavom kosom je čista, uredna i ljubazna.
„Gospodine Glatki, čekaonica je prazna, možete odmah ići do doktorice,“ kaže.
Glatki ulazi u ordinaciju, a ja za njim. Kada sam se odlučio da budem pratnja, biti ću pratnja.
Doktorica Barnabić je tamnoputa žena sa crnom kosom poput vrane. Rukave svog bijelog doktorskog mantila si je zavrnula, pa vidim brojne tetovaže koje je napravila po rukama.
„Dobar dan, gospodine Glatki. Što ima?“
„Pao sam prije dva dana. Bio sam i u bolnici, vadili su mi krv, ali kažu da je sa mnom sve u redu.“
Doktorica Barnabić se mršti. Skreće pogled sa Glatkoga i mene, promatra kroz prozor krovove i ulice. Kao da ju taj pogled smiruje, vraća glavu i ponovo gleda u Glatkoga.
