Dušom stihovi orljaju mi tmurnom
k'o rijeka što ruje vratolomni buk,
kruneći se pjenom čas bistrom, čas mutnom;
no, čuje li itko njezin bolni huk?
Kamo ta bujica srlja uzaludno
kad će se razvodnit' u moru nadanja,
il' će je progutat' halapljivo, žudno
uvijek žedni pijesak pustinje stradanja?
Ne znam tko će čuti mojih vala jeku
u kojoj sva su mi dobra i poroci,
al' ja moram slati niz nemirnu rijeku,
poput brodolomca poruke u boci.
Stihovima svojim što ih život stvara,
nekome ću možda i dušu dotaći
jer vječito živa izreka je stara:
što baciš niz vodu, uzvodno ćeš naći.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.