Ja ništa ne znam. Glup sam. I posve neupućen.
Za biznis prava truba. Za znanost dibiduz.
Svjetonazorski pogled? Manje više mi smućen.
Ne pratim trend ni pravce. Živim ko Howard Hughes.
No zato pišem pjesme. A pišem ih u hodu.
Neke su kao školjke. Zaogrnute snom.
Ja takve separiram. I bacim ih u vodu.
Nek stvore biser-pjesmu kad potonu na dno.
A onda ronim za njom. (O, gdje si, moja školjko?)
Ali mi zaron bude katastrofalan krah.
Biseri poezije za me su preduboko.
Kapaciteta nemam za ronjenje na dah.
Već htjedoh odustati. Glave potpuno hladne.
No kako, kad u srcu još gori isti žar!?
I tražio sam način… I na pamet mi padne
Odijelo ronilačko! Ko spasonosna stvar.
I umjesto sa njime da posreći se meni,
Ja na dnu nađoh samo u izobilju sol.
Biseri pravi bjehu već davno izronjeni;
U ljušturama školjki tek ostala je bol.
No ja odustat neću (ako se mene pita),
Ja znam da dolje leži moj biser. Ekstra soj.
Pa ako nemam pluća, pluća jednoga kita,
Možda popravim udah. I nađem biser svoj.
U ruci pa da zasja. Da ošine me bljesak.
Da otkrijem u njemu nepatvoreni sjaj.
I zubima pod mojim – da škripne sitni pijesak;
I sumnje sve odagna da to je biser taj!
Tu usidrit ću čamac. Tu na obali, zasad.
A biser dat ću vama. Da kupite si brod.
Jer ja ću svojom školjkom podići novi nasad
I pustit ih na žalo. Nek idu kamo god.
Nek idu kamo hoće, a ja ću ronit dalje
I tražit novi biser. Ja strasti svoje rob.
Školjka je nova na dnu. I meni poziv šalje.
Zaroni. Utopi se! Jer to je tvoja kob.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.