četvrtak, 18. veljače 2021.

Radmila Vojinović | Strinka

 

Koferi su još mirisali na Hanioti. Sipao je pesak iz mokrih peškira. Baš kad smo uneli poslednju torbu zazvonio je telefon. 

-Umro je čika-kaže mi muž.

Ujutru smo pošli istim putem natrag: Stari hrast, Paraćin, Zaječar. Sve dok ne ugledasmo Homoljske planine. 

Čim zatvorim oči ređaju se slike kad sam prvi put, pre mnogo godina došla u selo odakle je otac mog muža. Dvorište oko kuće prostrano i lepo uređeno. Kuća mala, krov turski, na četiri vode, pokriven ćeramidom.  

U redu stoje čika, strinka Ruška , njihov sin Drakče i njegova Lepa. Grlimo se iako se vidimo prvi put. Strinka trči preko dvorišta, nosi jastuk, podmeće mi iza leđa, da mi bude udobno.Vodi me u baštu. Paradajz  jedva staje u dva dlana.  Lubenica se hladi u potoku.   

Uvodi me u  mlekaru. Ispod prozorčića poređane kačice pokrivene krpama belim kao sneg. Sve je uredno . Miriše na mleko. 

-Ovde pravim sir. Zovu ga Ruškin sir. 

Nema ti tu neke tajne. Sve je u ovom podneblju, suncu , pašnjacima punih lekovitih  trava. Ja mešam dve vrste mleka. Četiri litre neobranog mleka daju kilo sira. Sirenje traje oko četiri sata. Masu cediš kroz pamučastu krpu. To se zove cedilo. Stavljaš ga između daščica i pritisneš kamenom. 

 -I još nešto – smeje se strinka - Posoliš ga zrncima ljubavi. 

Smeje se i dalje. Rukom pokriva usta, ali je oči odaju.  

Vodi me u sobu, posle dnevnog svetla ostah na tren slepa. Soba je bila  tiha i čista.  U njoj se osećala neka težina koja je proistekla iz samog života. Soba prigušenog življenja, gde su koraci nečujni, gde se razgovara pogledom i gde se samo po šumnom disanju oseća da ima još neko. U sobi je polumrak,  zavese su bile navučene da sačuvaju noćnu svežinu. Strinka je podigla zavese. Soba se otvarala prema svetlosti koja je na horizontu bila pozlaćena

Na zlatnim zrncima prašine je iskrila svetlost.  Snop je je pao na krevet. Kad sam se primakla , ugledah lice. Ni dete, ni čovek. Sklonjen od sveta, od sunca, radosti. Mile , stariji sin se razboleo u trećem razredu osnovne škole. Dijagnoza latinska, nerazumljiva i teška.

Njima ostalim, čiki, strinki i bratu, život je prolazio u osećanju krivice i stida. 

-Nesreću  nam Bog šalje  kao kaznu za greh i zato je primamo kao božju volju. –kaže mi strinka dok sklanja pramen kose sa Miletovog čela. 

Glava mu utonula u jastuk. Na jastuku izvezene dunje žute. U svakom uglu po jedna.

Odjednom u tom treperavom svetlu, ugledah sebe kao nadobudnu studentkinju koja deklamuje na ispitu iz genetike, dok mi se po glavi vrte slike hromozoma koji se igraju kao nestašna deca. Lanci DNK i RNK se uvijaju, upliću u kike kao  neukrotiva kosa  devojčica. DNK za svaku ćerku ćelije zahteva milijardu nukleotida. Enzim koji u tome učestvuje pravi hiljade  greški. 

Završavam i profesor mi  daje  indeks.

-Odlično – kaže profesor. 

Odlično? Ali greška u  stvarnosti je bila zastrašujuća. Četiri drvene grede su mi pritiskale glavu. Osetila sam da  mi je srce okovao nekakav obruč pa jedva rekoh.

-Ljudi su neuki i grubi, strinka. Plaše se svega što ne razumeju. Pogledaj u Miletove oči. On je dar od Boga.

 Ona me pogleda sa takvom  zahvalnošću da sam pomislila kako ću zaplakati. Neka tajna je rasla među nama  kao fine i nežne niti paučine. 

Strinka me privuče  na svoje usahle grudi. Neki čudesan osećaj iznikao u maloj sobi , u mirisu tek opranog patosa i begonije na prozoru, punio je naše duše tajanstvenom snagom. 

Osećaj  poznat samo majkama.

Preko njenog ramena videh kako se Miletove usne šire u osmeh. 

I videh kako mu oči blistaju kao crni dijamant. 

                                          ***

-Stižemo-kaže mi muž.

Trgoh se. Prekinu se film iz prošlosti.

Putokaz za selo. Skrećemo sa glavnog druma.  Šljunak je  poleteo kad su kola ušla u dvorište. 

Sve me nagoni na plač, kukurikanje petlova i prejaki miris georgina u bašti i kvrgava , crna kruška pod kojom smo sedeli  i cvetovi na ponjavi kojom je prekrivena klupa. Žene užurbano trče preko dvorišta. Muškarci puše ispod venjaka i ćute. 

Uputismo se prema groblju. Put je krivudao, uspinjao se i silazio. Šuštali su beličasti kamenčići ispod naših nogu. Izbismo na neku zaravan. Dominirala je celim krajem i kao kičma vijugala i delila prostor na dva dela. Na jednoj strani vinogradi , a na drugoj pašnjaci.

Na motokultivatoru sede čikin sin i unuk. Dečak nešto šapuće ocu, on ga nežno grli, mene grizu suze u grlu. 

Sanduk je  na prikolici pokriven šarenicom, preko položen krst.

Ošamućena sam toplotom, zaslepljena suncem. Cela okolina se pretvarala u more svetlosti, a kolona je ličila na brod koji se ljulja na površini.  Dve žene su me uhvatile pod ruku. Svaka vuče na svoju stranu po neravnom drumu. Vidim samo vrhove njihovih nogu u muškim čarapama i gumenim opancima i ponekog guštera koji izviri iz kamenjara.. Osećam njihove rapave prste kako mi stružu po koži na rukama. Po onoj koži koju sam negovala   mlečnim kremama da dobije besprekoran bakarni odsjaj sunca iznad Haniotija. One su moje vršnjakinje, a kao da pripadamo različitim svetovima, drugim životima.  Prerano  su ostarele  od teškog rada i brige. Kad bi im se pogledom prešlo preko lica videlo bi se da su nekad bile lepe, ali da se lepota istopila . Beli pramenovi kose ispali iz marama,  koža ispečena od sunca, pogled  umoran,već istrošen. Izgledale su mnogo starije. Ali kad ti se pogledi sretnu, osmeh koji  je čučao u uglu usana jedva čeka da se rascveta. Začudo, osetih bliskost sa njima veću nego sa mojim  vršnjakinjama  sa kojima sam juče još  pila kapućino opružena na  cvetnim ležaljkama   grčke plaže.

  Sunce je sad vrlo jako peklo.Uspostavilo je svoju vladavinu na sredini neba  i ja hodam kao u polusnu.  Čuje se  ujednačeno brujanje motokultivatora. Koprive su se ljuljale pored puta. Jato ptica izletelo je iz polja. Stado ovaca je polegalo u hlad, čulo se samo blejanje zalutale ovce i glas čobanice. 

Nebo se  raspolutilo, jedna je polovina potpuno plava. Na drugoj se gomilaju teški oblaci. Približavamo se  groblju. Odjednom ugledah strinku kako izlazi iz kolone i trči prema  jednoj humki. 

-Mile moj!

Usne su joj se micale, ali glas se nije čuo.

Sve je stalo, vetar koji je gurao oblake, cika zrikavaca u polju, narikača je zaćutala,  Stali su ljudi sa konopcima na sanduku. Prestalo je brujanje motokultivatora. 

Strinka je čupala izđikljali korov i istom rukom otirala suze koje su se slivale niz nos. Bili smo nekoliko metara udaljeni od nje, ali osetismo kako nas osvaja teret njene duše. 

Sveštenik je stao sa otvorenim molitvenikom,  jer je jecavi strinkin uzdah mogao da zameni molitvu.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.