Željko Bilankov | Kratki susret za cili život

 

(četrdesetčetvrta kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom) 

Te san ladne kišne spli'ske večeri ijadudevestodevedestsedme prvi put nakon dosta godin, pun pozitivnega nemira, žuri na feratu za Vinkovce. Deboto na samemu ulazu u vagun, iako je bilo po ure do polaska, na moje iznenađenje svita ka u priči. Jedva san se probi do svojega kupea uz beštimje ponekih judi, koji su nažalost dobili mojin kuferom, pače lumbrelon u škinu oli trbuh. A unutra četiri mista zauzeta sve do ponistre, ka i prostor za garderobu navrj glav, dok mi je miris duvana, pečenja, kobasica i luka ogladnilih starijih suputnika već  uliza u nozdrve. Pod je bi mokar, jerbo su svi stresli sa sebe kapjice daža. Gotovo da nisu ni čuli kad san ih pozdravi, zabavjene krkanjem i hihotanjen. Reka san sebi, Žele stavi gori bagaje, muči, sedi do vrat i budi sritan da te niko ne izbaci u hodnik, makar san ima rezervaciju. Nasuprot mene prazno misto pa mi je proletilo glavon, koji će to sritnik uletit u ovu dušegupku?!

Nedugo potla tega vidi san kroz pritvorena vrata komešanje i ču brundanje judi  natrpanih ka srdele blizu kupea.  I začudo, jedna je mlada i odlučna žena, lipa pokisla plavuša, držeć u ruci oveću torbu, a s drugom uplašenog dičačića za rukicu, doslovno uletila unutra. Sićan se dobro kako je nervozno boje reć izmučeno, pokazujući na jedino slobodno misto u kupeu, upitala: „Je li ovdje netko sjedi?!“  Ni ne dočekavši odgovor opet je sama prokomentirala: „Ma, šta ja ikoga pitam, sjest ću ovdje i gotovo!“ Pogledi su nam se sreli, a meni zatitra smišak pa sla'ko dite pomilujen po kosici. Vidi san olakšanje na njenon licu, a malac joj je ubrzo traži autiće, očito omiljene mu igraške. Iako me je zamolila da se ne dižen,  ustupi san mu misto da bude zadovojan. „Ja sam Snježana, a ovo je moj sin Jurica!“,  rekla je sa predivnim osmihom i pružila mi ruku. Bili su positit rodbinu u Kaštila i sad se vraćaju doma u Našice. Jedva je uspila kupit kartu, a rezervacija višje ni bilo. Razumin da su nakon godina rata judi pohrlili putovat, ma isto se i danas pitan, kako su mogli prodavat povrj kapaciteta ferate. Brž su mislili da će judi osin u hodniku moć stajat, oliti sidit i u WC-eu.  Vrime je sporo teklo, a bome ni lokomotivi ni bilo lako vuć ovako teške vagune. Jurica je na pisti, tj. mojen sidalu, neumorno vozi razne vrste kamiona i limuzina, čak i na radost najedenih i napušenih suputnika. Snježana i ja pače, pronašli mo bokunić prostora u hodniku nasuprot kupeu za priču, uz malo otvorenu ponistru, muziku ustaljenog  kloparanja šina i šištanja ferate u mrkloj noći. Njenog dragog sinčića uskoro je svlada san pa smo ga legli na moje misto i pokrili robon.  Snježo je tila da ja tu spavan, ali nisan prista. Ni me poslušala ni kad san je zamoli da i ona malo zaspe, već me ponudila legendarnim bombonima 505 sa crtom pa smo zaslađeno nastavili s našim životnim ispovistima, dočekavši čudesno praskozorje nepregledne slavonske ravnice. 

Otada naše ugodno prijateljsko putovanje neprekidno traje!