nedjelja, 5. srpnja 2020.

Željko Bilankov | Meko „L“


(tridesetsedma kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)

„A možeš li ti izgovoriti meko slovo „L“?, upitala me mala smišna Zagrepčanka, dok su njezine lipe vesele okice, grijale moje. Naravski da san pokuša, ali niko ne bi moga to boje reć nego ona. Ma, njezino „L“, baš je zvučalo meko, sla'ko, da bi ga čovik moga pojist. Hahhaha, bi je to zapravo hit slogan teplih litnjih večeri sredine sedandesetih godin u Rogaču, točnije u Banjan, di san zna povirit koji put. Mejuto, slovo o komen je rič i baš mekano, uskoro me itekako emocionalno vezalo.

Lola je bila moja kolegica i prijatejica iz Sridnje skule. Vedra, pomalo otkačena, ali izuzetno senzibilna, ča mi ni moglo uteć, a bila je i pravi dobri duh razreda.

Nakon mature, kud koji mili moji, a mene žeja odvukla na Pedagošku. Kako san voli povist, a posebno zemjopis, upišen ti studij, iako sebe nisan moga zamislit ka profešura. Dva dana, doslovno dva dana san bi tamo, a onda me otac učas nagovori da nastavin učit istu struku, jerbo je ču kako još ima mista na Višoj ekonomskoj. Sićan se, da su me oni u referadi gledali u čudu, kad san doša po dokumente i dojučerašnje kolege, novi prijateji, dok san in nasmišen maha, jureć skalan prima izlazu. Opet ista procedura kod upisa, moja zahvala, stisak ruke tajnika Više i ja u istemu danu postanen student knjigovodstveno-financijskog smjera, kako to gordo zvuči! Već sutra, na svoje iznenađenje ugledan Lolu, na kraju hodnika skule, di je ćakulala sa nikiman i od radosti u sebi ponovin njeno ime baš sa onin mekin „L“. Ni me vidila, pa san se prišuja i kako to već biva, rukaman joj prikri oči, a mene zapaha njezin divni parfem. Koji šok kad se okrenula, jerbo je ona, ka i niki drugi, mislila kako studiran Pedagošku. No, ubrzo je osmih titra na našin liciman nakon ispričanih šokovitih dogodovština jučerašnjeg dana. Reka san u sebi, more bit da je ovako najboje, a virovatno ću srist još nike poznate iz Sridnje. Ma, tako se i dogodilo, ali osin njih bilo je tu svita iz cile Dalmacije, a princip studiranja tih godin više je sliči nastavku Sridnje skule višjeg nivoa, pa smo se odma povezali ka da se znamo oduvik. Bi je pravi gušt dolazit na vižbe i predavanja, a jopet bit opušteniji nego u Sridnjoj, jerbo tamo nikad nisi zna ko će te i kad pitat, mora si pisat domaće, držat se reda isl. Na Višoj moga si kampanjski učit, ča je mojen karakteru sto posto odgovaralo, jerbo nikad nisan voli da me se prisiljava na bilo ča, hehehhee. Inšoma, moja cura i ja jemali smo vrimena puno više nego prin, a mi, odnosno moja ekipa sa Više, istinski smo guštali u tin lipin daniman. Mejuto, ispiti su se približavali, a druženje sa Lolom, bivalo je sve češće. Pogotovo ča je resta njezin strah prid ispitne rokove, pa smo se dogovorili da pojedine kolegije učimo zajedno. Ko je to predloži ni danas ne znan, ali me istinski obradovalo. Ona je imala momka, ka i ja curu, pa smo temu poslu prišli ka pravi prijateji.Uglavnom bi dolazi kod nje doma, di san primjen ka car. Otac, mater ili sestra, jedan boji od drugega, pa mi se parilo da su moja fameja. Njezina smišna sobica bila je sve samo ne učionica. Ma, počeli bi mi sa čitanjen i ponavjanjen, a onda, eto ti nikog na vrata sa sokon, čajen, oliti kafon. Parilo mi se da smo jedva dočekali pauzu, koja se sve više pritvarala u ćakulu, odnosno u ispovidanje, a sve češće u zajednišku igru intimne istine. Knjige su postale nevažne, a pogledi su nam se sve višje i višje susretali. Parilo je da smo, čas jedno, čas drugo na pravoj psihološkoj seansi sa izminjenin ulogan doktora, hehheehe. Taj naš svit, koji smo stvorili vanka stvarnega, jako nas je približi, a da tega nismo bili ni svisni. Znalo se dogodit da ne otvorimo niti stranicu skripte, oli knjige bez imalo grižnje savisti. Ta svojevrsna opčinjenost Lolom, iako bez ikakvog fizičkog dodira, neminovno je uticala na moj odnos sa curon, a to san osića i kod nje, kad bi spominjala momka. Brž smo veće tad znali, brž ćutili u sebi, a nismo tili priznat, no osićaje očito, nismo mogli zaustavit.

Inšoma, pamtin jedno popodne kad san doša, ka i obično, kod nje. Ovi put, bila je sama, a njezini vanka. Ne znan, jeli nan to bilo u podsvisti, ali očito nismo odlučili mislit o ispitiman. Odnekud je izvukla igraće karte, ja ih podili i mi smo uz zagonetne osmihe, počeli sa briškulon. Sličilo je to na sve samo ne na igru, jerbo smo igrali gore od dice, cerekajući se ka šašavi. Odjednom, doslovno istovrimeno, krenemo vazet novu kartu iz maca, a njena tepla ručica poklopi moju,..pogledi nam se spoje,..u trenu utihne sve, a naše se usne, počnu približavati, ka da ih je Houdini hipnotizira. I onda, slično filmskon scenariju, umisto pucketanja prsta mađioničara, šušanj kjuča u bravi, vrati nas je u stvarnost i mi smo se odmakli, vidno ustreptali. Još koju sekundu gutali smo oči jedno drugomen, a onda je Lola otrčala u hodnik, čuvši glas matere, koja se nepredviđeno vratila ranije.

Baš kako to biva oli kako je to niko gori režira, sudbina je zaustavila naš pojubac, na kojem siguro ne bi stali. Brž me je ovi hladni tuš dozva pameti, no sićan se da san želi ča prin izać na frišku arju i duboko udahnut, iako su me ostavjali na večeri. Imali smo cilu noć i ne samo jednu, da nikako posložimo sve na svoje misto. Bilo je teško, ali smo uspili. Još jednon se, nakon puno godin, sudbina poigrala s naman, kad je uredila da njezina ćer i moj sin budu u iston razredu Osnovne. I bili su i ostali dobri prijateji, ka i ja sa Lolon s mekin i sla'kin „L“, kad je ponekad sritnen!

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.