Dejan Ivanović | Kasaba

(umetniku)

Ne znam zašto je toliko
voleo našu kasabu. 
Našu duhovno skučenu, zapuštenu palanku
on koji je inače voleo, široke prostore

voleo oštre, tvrde, opore linije
dok crtaju šarmantne ritmove i melodije,  
golih kamenih pejzaža što bude 
duh provincije, štimung čaršije...

Voleo, iako ljudi u kasabi, životare, a ne žive. 
Jer ne umeju da se otmu, otrgnu, da progledaju;  
zato, jer im kontrolišu um, jer ih sapliću, jer ih guraju
jer ih provlače kroz blato, jer im ne daju ...                                          

Naše su kasabe i palanke kakve - takve 
sve sazidane, oko jedne, glavne čaršije; 
gde god se okreneš u veo prošlosti uvijene,
nekako beskorisne – ali ljudski iskrene ...