Florian Hajdu | ...Panika

Tu, blizu u Kecskemét-u, nalazi se jedna kuća, Stvaralačka kuća. Kuća je ista kao i ostale, jedino je malo viša, veća i deblja, nalik na zamak. Sa njegove desne strane bio je, sada više nije, zapušteni park sa betonskim rupičastim prolazom negde tačno kroz sredinu. Iz nevelike zapuštene "džungle" parka čuli su se, a to je čuo i ko nije hteo, glasovi do danas neidentifikovani. Identifikovati više se ne može, jer je "džungla" sada sređena u park sa recimo sedam akacija, koje su molile da ih tu ostave za večnost. Ostalo su posekli, izriljali, istabali, natabali, posuli, kanalizovali što se moglo i napravili park vetrometinu da Kecskemétszki vetar kroz sedam akacija može različitim tonovima hladiti kada  neko zadužen za to poželi.

Tik pored Zamka je sada , a i ranije je bio, Zoološki vrt. Sada je neljudskiji iliti neživotinjskiji jer je ograđen debljim, boljim i lepšim zabranama, tako da su životinje ostale u neudobnim lepšim zatvorima, a ljudi, koji ih sa decom gledaju, posmatraju ih sa ljudske i životinjske slobode. Pre se sve to nije videlo jer je bilo dotrajalo i patinasto zarđalo sa ponekom rupom kroz koju su životinje odlazile i vraćale se. Vraćale su se naročito kada je poseta bila veća da bi se valjda pokazale ne bi li neka dobila bolje mesto i hranu negde.

Prolaze tu i vozovi, kako mi onomad jedan deka iz sirotog staračkog doma, ima i bogati starački dom u četvrti prigodnom za to, rekao, tačno dvestotinedvadeset i tri u komadima. Prebrojao ih je on više puta, ni sam se ne seća koliko, kada ni danju ni noću nije mogao da spava zbog njihovog melodičnog pevanja, onako kao u prolazu.

U kući na jedan sprat i potkrovlje, koju sam ja nazvao "Zamak", stvarno liči na zamak, stanuju povremeno, kada hoće ili kada im se ukaže prilika, osobe vizuelne orijetacije. Slikari, vajari, grafičari, kolažisti, sitno i krupnoplastičari, keramičari, fotografi i ostali...su radili, rade i sada iz glave što im se prohte.

Stvarao sam u toj kući i ja, stvarao, jer kako bi izgledalo kada bi se u stvaralačkoj kući nešto drugo, treće ili nepristojno radilo. Ponekad kada me nostalgija stegne oko grla, ja se spustim dole, uvek sam voleo visine, pa sam i sada stvarao u potkrovlju, i lagano izađem kroz renesansna vrata i uputim se pravo uskim asfaltnim putem levo u "Park", predrajski prostor, od ljudi nazvan krčma.

U njoj je sve bilo davno pravljeno i napravljeno osim melema za dušu i nostalgiju, neretko za ljubav i ostalo...rakija, vino, rum, votka i sve ostale đakonije su bile domaći proizvod i tako su i delovale...na dušu. Kada sam dovoljno smirio nostalgiju, ni sam ne znam za čim, ali sam je smirio, dođoše pored mene ili samo što su ušli Bela (nema prevoda) i Kispiros, u prevodu Mali Crveni, Bela, nestvaralački staklorezac a Mali Crveni stvaralački zidar. Kada se Gyula (u prevodu Đura) primaš pojavio sa violinom, krenemo mi na nagovor Kispirosa da ja oženim njegovu stariju ćerku. Na moje insistiranje na mlađoj i lepšoj nešto, on odsečno koliko može, reče da je to drugom, i istom stanju u kome se mi nalazimo, već dva sata pre obećao.

Gyula veselije nego ikada stade guditi svima na uvo ne bi li bolje čuli zatamneli krecavi zvuk, divne, neke stare melodije nalik na čardaš, da me zakunete ni dan danas, ne bih mogao da kažem koje.

Kada smo stigli na pola ulice gde se nalazila kuća Malog Crvenog, videh, dosta teško, da u kapiji kuće stoji osoba, nalik na debelu Paniku (opet nema prevoda), njegovu ženu, i kao da nešto glasnije nego što bi za sebe, priča...šta, nisam mogao da razumem. Dođosmo mi lagano do nje ili ona do nas, tek poče nesinhroni hor i glasoví nepoznatih visina da lete u nebo i traže pomoć od nekoga. Kada sam kako-tako uspeo da se odmaknem, vdeo sam možda ne baš precizno, da najdeblji kraj debele ruke pozamašne Panike izvlači maleni Kis Piros...

Uspeo sam da odem, ni sam ne znam gde, i sada, svaki put kada odem u Kecskemet, uvek iznova pokušam da pronađem gde li sam otišao i gde sam ostavio stariju ćerku debele Panike i kis Pirosa, koju ni dan danas ne znam kako se zove...