utorak, 19. lipnja 2018.

Dejan Ivanović | Mistične reke i Hičkokove ptice





Zaronio sam u svoje srce, impulsivno.
Pronašao sam dečje lice u predelu gde dogoreva.
Podari oskudnoj sreći večitu tajnu,
Postojano ovome bolu žuri, što brže sa godinama ide.

Zbunjen remetim retke trenutke ptica,
dahtanjem čulnih krila kroz neistražene šume jednolično lebde.
Raduje opravdanje dogmi oči budne ;
Strah od naličja noći nadilazi svetlost u sasvim običnom danu.

Razigrane stope sustižu govorkanja,
programiranim kajanjem proklinju nedosanjano obično.  
Ustajale misli kriju ispovesti na jastuku;
sastavljaju oganj sa krajem, mačem u ružinim koricama.

Veze iz prošlosti uništiše san vredan slobode,
otužne vrane krikom kruže nad ružnim bezdanom.
titrajem naglašen nagovesti nam svesnost;
Netragom suptilne vile otploviše nage za uzdasima svojim.

Suze u vrtu čednosti obraćaju se obesnom  dečaku,
žurno sprovode sluge jasnim poretkom do usijane obale;
Otkuda psima na žednim grudima oreol zlatni,
Reka prolama ustalasana polja ledenim raskvašenim jezikom.

Prioni kolenima zauzdana na vrh začaranog brega gde stojim, 
ponosan stežem među zubima jauk  uplašenog junaka ;
Dolaze bludni sinovi a u ponoć nečujnim koracima,
usahlih suza plačemo nad gorkom sudbinom časnih.

Nema komentara :

Objavi komentar