utorak, 13. veljače 2018.

Dejan Ivanović | Skrivene misli i skripta



Sakrivena u uglu ispod stola usplamtela, sklupčana,
u pocepanim crnim najlonskim čarapama;
Sedela je bleda devojčica jedna ... po leđima njena kosa razbacana,
rasula se, neugledna.
Mršavim rukama obgrlivši kolena nežna, izgrebana;
Kao mlada zelena biljka na vetru što drhti, usteptala...
U duboku tamu zagledana uplašenim krupnim očima.

Krhko nevino biće, zatočiše u strašnoj visokoj kuli,
zamka na strmoj litici, sa tri vrha i bujicom čudne mutne vode,
što je okolo tekla. Čas se u hladno uzburkano more ulivala, kroz odvode
u podnožju, ili se vraćala unatrag  iz samog mora
iznenada, kroz uske procepe mračnih otvora,
da ispuni kružne kanale za snabdevanje grada.

Pitala je: Zašto?
Kleknuvši pokorno pred strogog gospodara;
Odgovora nije bilo, dugo je vladala tama i muk.
Oholo more ključalo je grubo, dok bi ćudljivi vetar proizvodio huk.
Nevoljno se budila bez vidljivog znaka, ptica na prozoru,
ni svetla običnog dana, što jasno odvaja;
Tamu od sjaja.

Sve dok ledenog jutra jednog, uz snežni dah i škripavim hodom
ne naiđe hitro žena, tankih veđa u svetloplavoj haljini ,
golih leđa. Hodnikom širokih lukova predugačka haljina od svile
vukla se za njom, hrapavim kamenim podom.
Ispuštajući nerazgovetne krike, glasove jezika čudnog,
što ličiše sve više na galamu gomile koja se orila.

Lica pokrivenog crnom maskom, streljala je zlim
pogledom, okolo kroz uske proreze za oči drsko.
Jedva se razabiraše reči iz daljine,
što je ta neprirodno moćna žena zborila;
Kad naglo zastade da užarenim sjajnim mačem,
devojčicu kroz srce probode :
Znaj, nije tamničaru stalo, do tvoje slobode!

Nema komentara :

Objavi komentar