Nerandža Kostić | Drago mi je...

Prošao je čitav jedan život, od kada se videli nismo...Spazih slučajno tvoju ,,sličicu" kod prijatelja i poželeh da te ponovo upoznam. Prepoznala sam te oči blage;sećam se da si tiho govorio.. .I kad si se obratio jednom potpuno nevažnom rečenicom, učini mi se da jasno osetih tvoj spokoj i mir.. .Odmotaše se neki klupčići duboko uvezani u osamdesete... Tvoja sjajna crna kosa,one loknice što su kočoperno krasile tvoje lice... Setih se dana kad sam te upoznala, tvoje tamnoplave jakne.Vraćali ste se iz Rumunije:tvoj brat, ti i drugar kome sam se sviđala... A ja sam ljubopitljivo zverala u tebe,kada su te predstavili: -Ovo je moj mlađi brat,student. I ... zavela sam te, (vrlo brzo), jer ja sam uvek grabila sve što mi se svidelo...

Pao si na moje zelene oči,govorio kako sam pametna i lepa...i bili smo srećni na kratko..

Kao da je hiljade vozova protutnjalo kroz svest,(za tren)...Možda ...? Možda je moglo biti s nama drugačije...ali ja sam uvek žurila nekud i sebe povređivala,bila sam nezrelo i ludo derište.Možda bi ti,  tako dobar ,obojio moj svet... možda? Nije sad ni važno... Al znaj: mnogo mi je drago, što sam te ponovo srela...