Kolumne

nedjelja, 9. travnja 2017.

Nerandža Kostić | Sjaj u travi


Sreli smo se posle mnogo proleća,u ulici zaboravljenih velikana, tamo daleko u tvom gradu.Hrabro sam ti prišla u gomili nepoznatih ljudi,obradovao si se, prepoznavši me po očima.

Pričamo o svemu, pomalo smeteni od treme, valjda tako izgledaju dvoje kada se ponovo sretnu posle svih zabluda u životu. Govorio si brzo... to me je podsetilo na divne godine kada smo se takmičili u kazivanju poema. Poznati pokret prstiju kroz kosu, dok pričaš nepovezano.

Nasmejah se: Ličiš mi na onog divnog mladog sanjara, šekspirovske škole, koji je čvrsto verovao u ljubav Romea i Julije i da je sve zbilja u vrtovima fantazije i mašte.

Dodirnuo si slučajno moje koleno,onako spontano u priči i taj tren odmotao se film suzdržanosti. Podseti me na to koliko smo bili ludi jedno za drugim.

Koliko smo obećavali,davali i sanjali. Uzimali od mladosti, vagone divnih stvari... Podseti me na korzoe, bioskope, čudesne školske igranke i šetnje pod vedrim nebom Požarevca... Dok vejao je sneg, za Doček te 80-e. Naš prvi ples uz ,,Parni valjak" i pesmu ,,Jesen u meni caruje".., kako smo se smejali do besvesti i govorili kako su glupe reči te pesme!? Sve zato jer smo bili mladi i srećni!

Sad smo se samo zagledali, uhvaćeni u zamku davnih struja emocija. I možda smo hteli da se prošlost sa svim čarima vrati..ali ostali smo udaljeni i bledi, u senci duvanskog dima,kao dva statera davno odigranog filma!

Znam da sjaj u travi ostavi trag u srcu i duši ali samo jednom neponovljivi blesak ima, nas dvoje nismo bili iz tog filma.

Nema komentara :

Objavi komentar