Ruža Silađev | Jalova

     Najgorje je je bilo kad se išlo prid Kirbaj prat, na Baru, jel u Jamače. Žene kad završu sa pranjom, nako u skuta zaronu u vodu. Zagmuru se. Plivu, ciriku se. Zadignu košuljce, peru prsa. Nijedna se ne stidi, niti to ko zagleda. Zna se čemu su prsa. Da otraniš dicu! Potli nji dvoj, troj, već postanu svisita do pojasa. A, njezina evo do tridestdvi još jedra. Stoju ko dvi dinje. Ta, sramota se i pokazat i vako ka je sprimita, a kamoli u mokromu košuljcu. Vidi se oma po njoje da nema „ni diteta ni grdeta“. Ko da je na čelu piše, JALOVA.

    Davno je imala osamnajst godina ka’ se udala. O to doba čeka i čeka i nada se... Da rodi. Da ima malo. Da bude ko druga žena. Al, ništa. Čovek je, Pava, još do prija niki par godina  tišijo:
    - Ta, šta se sikiraš! Još smo mladi! Ima vrimena. Dojće to sve na svoje misto.
    A, to nikako da dojde na misto. Dojdu Dove .Obavezno je išla pišice u Doroslov kod Gospe rad pokore. Na Malu Gospu u Aljmaš. Tude u planina jedampt izgubila i patrice. Išle prikim putim, čamcom priko Dunova. Kad ji čovek istovario na bešunk, ajd kroz šumu nikoliko duži do Gospe pišice. Ona je cila puta iz svega srca molila Gospu i u tomu se zabašuri i izgubi u šume patrice.
    - Eto ti tvoja molitva! – pomislila je - Nisi pazila na svetu stvar, pa di će ti Gospa uslišit molitvu.
    Danima je diralo to što je izgubila patrice, al viru u Boga ni izgubila. Još je više postila i molila i na sveta mista išla. Na Snižnu Gospu u Tekije, na svetoga Antuna u Bač, na svetoga Bonu u Bukovar. Išla je čak i u Olovo. Al, diteta nikako!
    U zadnje vrime kad legne uveče nuž čoveka, zalju je suze. Ona ne bi da ražalosti i njega, al, suza suzu stiže i ne pita.  On je otriše suze i rekne  kaku blagu rič.
    - Neka drečat, vada nam je tako pisano.
    Zna u sebe ako je Bog dragi tako odredijo da tako mora i bit. I zna duboko u sebe da se mora s tim pomirit, al, niko je iznutri dira, tenta, kopka. A, digod štogod čuje radila je. I lezi vako i lezi nako i jidi vo i neka no. Čovekovu robu  što se svuče, operi i za dana osuši. Gaće neka privrtat naopako. Sve tako… I ope ništa.
     A dica? Voljila je toliko dicu da je, je na momente srce bolilo od silne želje za njima.Ujtru kad idu u škulu, zgađala je da bude na vraci od sokaka da ji vidi kaki su rođeni. Umiti lica, zagladiti kikica, još sanani okica, idu… Više put nabere u krilo, jel ti jabuka, jel šljiva, jel ako je bijo kaki vašar pruži jim kaki bombonić.
     Najmanjega jetrvinoga je vukla za sobom kudgod ide. U dućan, u bašču, u vinograd u pudarinu, u crkvu na malu misu, Svibanjcke pobožnosti, na Listopadcke večernje, na Stajališče…Istom se on pridveče sigra na s kaku izmrljan u licu, a ona prolazi u crkvu.. Ništa, ona malo zavrne kraj od maramice, on malko popljuje, otriše mu obraščiće i ajd š njom u crkvu. Nakusijo se tako,  pa ščim izajutra urani evo ga na njeva vrata:
     -Strina, mogu s tobom i čikom fruštukovat?
     -Ta, možeš, lane moje, i ručat i večerat ako oćeš.
Dolazijo je kod nji vessel, a i ona sva srićna što ima dite kraj sebe makar nije njezino. Gorko se sićala prošloga lita kako je, je, jetrva “ubola”. “Prišila” je, je al, nako fest! Došla za vrime večere na vrata od njeve kujne. Bisna. Vada je se  štogod priko dana nakupilo. Prvo se okrenila ditetu:
      -Tunco, šta si se sašiko tude? Oma da si se doma vuko!- oštro je zapovidila, a onda se okrenila njoje:
      - A ti rodi! Pak onda za ruku vodi!
 Izletila jetrva iz kujne zajapurita od bisa, a ona ostala ko da je ko poparijo. Tu noć nije ni malo trenila. Ni oka sklopila. Pridrečala cilu noć, ni Pavin blagi glas nije pomogo. Dobri čovek njezin što je taku trpi.
       Kad projde kro’ selo sve je se pričine da se za njom šapće. Ta,Bože, ko da je ona to izigrala, jel ispivala! A, Bože, ti sačuvaj ponovit se štogoda. Pa, mora i ona kadgod kupit štogod. Izara se maranka, pregač. Iznosi se. Izbili suknja. Kupi sebe nužnu zagrću, jel obuću. Oma se iza njoje divani:
       - Upisala je u škulu! Kupila je knjige!
       - Poslala je u vojsku!
       - Ovinčala je!
Više je nije bilo ni do čega. Sa stravom je gledala kako dica njezini parica rastu, a ona i dalje, JALOVA!

        Bila jedne godine ladna, ledena zima. Smrzavalo se na sve strane. Vinogradi se smrzli, žito je bilo s neveselo, jel sniga ni bilo bogzna. Na Dunovu još i u marcu plivale sante leda. Njoje bilo zima ko nikad do sad. Baš je ositila da je sva ledna i ko iznemogla. Oslabita. Toga februara je čekala njezino i nikako da dobije. To je se nije još nikad desilo.
      - Eto, sad sam se još i noto razbolila.
     Mislila je danima i noćima. Nikomu nije smila reč, pa ni Pave. Trpila je njezinu sramotu sama. Slušala je od stari žena da kad žena jako priladi može izgubit njezino, a o toga lika nema. Više nji je i umrlo rad toga. Nek, mislila je. Bolje je i umrit neg da ti svaka šuša laje iza leđi. Ćutila je i sprimala ruvo za ne daj Bože.
     Prošo marc, došo april, a ona ublidila. Oslabila ko fitilj u lampošu.
        -Šta je tebe?-prva je primetila mater je.- Jesi bolesna? Jel si žalosna? Eto si bila ko vaj zid.- rukom je pokazala na zid iza leđi.
        - Ta, ništa. Zima mi je nikaka čudna bila.-odgovorila je.
Sve više su je počeli redom zapitkivat, šta je, je, pa šta je, je.
     Tajila je da svako jutro čim otvori oči, trči za kamaru slame i da izbljuje čini je se dušu. Tajila je da je se danima zlije na mast, na slaninu, na mliko, na sir i kajmak. Tajila je da  je ljutina dere od sose, od kašikom valjušaka što ji Tunca zove rogati. Od peretaka i gibanice. Nije bilo jila kojega bi mogla ko prija pojist. Čula je od žena da to oće tako kad oćeš imat malo, al, idi molim ti! To kod njoje cigurno nije. Ona je već davno prišla kad je tribala rodit. To ne može bit nikako. Zoto je tajila i od Pave. On ope nije primetijo, jel je stalno ništa bijo po trske i po prutu. Nosila je njezinu muku sama. Nikomu ni rič, sve iz stra da se ne obruka što je još i bolesna.
   Došo maj. Baš u ponediljak na “Dan Anđela Čuvara”. Rascvali se bagrami, zamerisali agci. Unide u bašču, digne glavu prama bagramima da udane meris agaca. Nebo vedro, sunce blago, odjedamt je se ispuni i duša i tilo miljom. Zatreperi je ništa u trbuvu. Ko da je leptirić zalepršo krilma. Ne mož razaznat šta je. Ko da je zatreperilo, a ope ko da i nije. Ko kad sanjaš lipi san, pa ko da je i istina, a ko da i nije. Pogleda se dole na trbu, pogladi po njemu i blago je se razvuku usta. Naškobi se.
   -Anđelu Čuvaru, ako je to što sam pomislila da je, molim ti čuvaj mi ga.

   Kukuruzi toga prolića  dobrim uznapridovali. Prid kraj miseca sprimili se njezini u prvu kopnju. Kukuruzi malo veći od čljanaka, al valja ji proredit. Ajd, cila kuća u kopnju. Prvo njevu, pa će onda u čikinu. Ona stalno malakše, a šta ćeš, ku’ćeš, sramota je ostat doma. Vada se plazat po krevetu! Sprimi se i ona, motiku na rame, pa u kukuruze. Potli nikoga vrimena, počelo to duvat. Naki ladni vitar ko da će božemprosti jesen, a ne lito. Zaladilo. Prija neg je krenila u kopnju, skinila šokačku opravu, pa navukla samo aljinicu na raskapčanje. Bosi nogu, a dole najloncke papuče. Ej, ka je to počelo duvat! Zimomorija je skoletila. Smrzla se. Počela dršćat, a u tomu času u trbuvu se pokrenilo. Zavrnilo . Boksnilo je.
-    O, Bože, pa ja ću rodit! Pa, ja imam u sebe malo stvorenje! Ipak je istina! Fala ti,Bože dragi, i svi sveci Božji! Daleki su i skriti putovi Tvoji!
 Klekne na vlažnu zemlju. Oma se i digne, upre oči u nebo, prikrsti se i počme u sebe potijano molit da niko ne vidi i ne čuje. Blažena radost je obuzme i želja da potrči doma iz isti stopa, da kaže Pave šta je kod njoje. Zasuza se. Prisiti se na sve uvride, na svu sramotu koju je podnela. Siti se na dugačke zimcke noći koje je provela u bolima, izdurmana, sva  u želje da ima dite. I sad evo možda je kraj njezini muka. Obalje je znoj. Pa, mogla bi se sad tu pri tomu ladnomu vitru naladit. Mogla bi izgubit to dugo željito, u stravu čekano i već skoro pomirito sa samom sobom da ga neće nikada imat. Al, šta sad? Na po njive je. Niko ništa nema sa sobom od zagrće. Ni se niko nado loša vrimena. Obazre se. Ostali su iza njoje na desetak meteri. Ne, ne može nikomu ništa reč. Još je rano. Već će se vidit i znat. Vi časi su samo njezini. Ne sića se da je ikad taka srićna bila. Letila bi, skakala bi. Samo da svršu sa kopnjom, potrčat će doma Pave.
       Siti se ščim bi se mogla prigrnit. Potrči brzo po redu, izmeđ kukuruza, na kraj njive di je u podne vidla prazni najloncki džak od veštaka. Još je bijo tu. Vidi se da je  davno izasniran, odbacit, izmuljan od kiša i prava. Leži u baružice vode samo mu jedan kraj viri iz buze. Skobači ga ko slamku davljenik. Počme ga teško izvlačit, jel su ga utabala kolija, marva i ljudi. Izvuče ga teškom mukom. Otare sa njega blato i prav sa travom. Raspara ga sa bričicom. Uvik je nosila u džepu, jel je jako urizna bila. Obavije džak oko sebe. Skine pantoš sa aljine i š njim priveže džak oko struka. Da je čedo ne ozebe.

                                                                                 *

          U crkve, prva zornica, prve nedilje Došašća je bila gotova. Desna ruka na koje je u dunjice ležo mali Stipa je počela trnit.
-    Težak je!- šapne svekrve što je sidila kraj njoje u kore.
Crkva i popa su u lilavckomu ruvu. Sa današnjim danom počimlje adventska pokora, a njoje je četrdeset dana kako je rodila. Od jutros je prvi put izašla iz kuće posli šest nedilja. Svi šest nedilja I svekrva i mater, i zaova, i nene, i neke, sve ‘ve dane su je bile u pomoći.
-    Čuvaj se - divanile su je -  žena ka’ se obabi, šest nedilja je jednom nogom u grobu.
 Pazila je i poštivala svačije svitovanje a najviše no što je,  je dolazilo iz ‘nutri u vire da je to Gospodnji zov. Dite je bilo krstito odma sutradan po porodu. Donela ga je na svit zdravoga i pravoga, teškoga četiri kile. Čim je zaplako rekla je nek se zove Stipa po svekru i po svetomu  Stipanu, prvomučeniku.
Gosponoše su privodile pismu kraju, a kantor je tijo na orgula sviro kad je velečasni manio rukom da dojde sa ditetom prid oltar. Na Uvađanje. Prva adventska svića je bila zapalita. Grijala je, je. Osićala se blaženo. Ta, ko da je, je  dragi Bog odabro! Obdarijo je! Nagradijo je! Sve kušnje su bile daleko iza njoje. Blaženi mir je dotako, dostigo i nastanijo se u njoje baš u ‘ve pridbožićne, svete dane. Oko je skrene opet na sviću. Klekne. Zamaglu je se oči suzama radosti u spoznaje da je miljenica Božja.
-    Bože, prikazivam ti moje dite i mislim na Divicu kad ti je ona svoje čedo nakon poroda prvi put u hramu prikazala. Oče, nebeski, Marijo, majko, i sveti Jozipe budite mu u pomoći.
-    U ime Oca i Sina…- prikine je iz njezinoga študira velečasni. Izmolu se zajedno, blagosovi ji obadvoj i zaželji svu sriću voga svita. Ona se digne, pogleda na kip Majke Božje. Učinilo je se da se blago naškobila.


Povodom Dana materinskoga jezika