Nisam ti ništa govorila
iz straha da ću postati ružna
jer očajnice dva put brže stare.
Gurala sam mrak bronhijama
sve tiše i tiše
dok se rat zahuktavao
I gledala kako se snovi moji crvene,
zatim modre
i na kraju leševi počinju da teraju na beg.
Nisam ih sahranila,
puštajući gavranove dugo već da kruže
I povratim te svaki put kad se setim...
Koliko sadizma u plavim očima,
koliko Paganinija
u bolu violinskog ključa,
koliko ruzmarina na tudjim reverima...
A život nije ni bio pesma.
Dva slova iks velika XX
kao rimski poraz ili pobeda,
sumiram činjenice.
Tri stila gradjevine
jonski dorski i korintski
ne zna se koji je lepši.
Tri stuba izlivena od ljubavi i semena,
onih koje posejemo snagom mladosti
urastu nam pod srca
i postanu sreća i bol.
Sećaju zašto smo to uradili
u horu koji neda zaborav.
Nisam nikome govorila,
a sad kroz opuške pesama
proživljavam XX godine
u želji da se rodim ili puknem,
a svaki dan
gledam kako paradiraju pred mojim očima
I vidim da ja to ne umem
ne umem...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.