Slobodan Kalinović | Priručnik za geografe, fotografe i idiote

Jedna sugrađanka je, gledajući fotografiju Vršačkog brega iz 1926. godine, primetila da je breg nekada bio mnogo bliži gradu. Ova njena opaska ostala je neprimećena čitavih sedam meseci nakon izložbe Udruženja ljubitelja starina „Feliks Mileker“ iz Vršca. Oko navedene fotografije se tek poslednjih dana povela rasprava kakvu ovaj kraj ne pamti, a koja će za mene kao fotografa zalazaka sunca iliti sunrisegrapher-a, biti gotovo pogubna.

Veče pred čuvenu raspravu sunce je zašlo naglo, izenada.

Jedan rumunski posmedernista je ispijajući capuccino u bašti nepostojećeg kafea Jesenjin prokomenatarisao izjavu žene od pre nekoliko meseci, rekavši da nije tačno da se breg udaljio od grada, nego da se grad udaljio od brega. Ovakva izjava, iako odviše patetična, postala je krilatica nekoliko hiljada Vrščana koji su tvrdili da je breg na istom mestu već čitavih devedeset godina. Ona druga grupa, predvođena gospođom Cijuk, tvdila je da je više nego očigledno da se breg od početka veka udaljio od grada.

Statistički gledano, grupa predvođena rumunskim postmoderistom bila je u proseku niža rastom od druge grupe, u njoj su bili brojniji  zelenooki Vrščani  i oni koji su u svojim delima opisivali geografski, biološki i kulturni značaj ovog kraja.

Gospođa Cijuk, uporna u svojim tvrdnjama, rešila je da uz pomoć svojih saboraca dokaže pomeranje brega.

Nekoliko hiljada ljudi okupljeni oko česme na glavnom trgu, oko koje je postignut kompromis da se nije pomerala od vremena kada je načinjena sprona fotografija, počelo je da meri udaljenost brega.
Samo tog dana u prodavnici kineske robe Novi Šangaj prodato je 586 komada metara. Kakave je reakcije ovo naglo povećanje prodaje izazvalo u kineskom razvojnom sektoru u Pekingu , posebna je priča.

Razvlačeći metar po metar, zaobilazeći kuću po kuću, za samo nekoliko sati ova grupa građana stigla je do prvog drveta na Vršačkom bregu, izmerivši tačno 1751 metar.
  
„Dobro upamtite ovu cifru!“, obratila se gospođa Cijuk okupljenim sugrađanima, „Od danas, pratićemo svaku stopu ovog brda i tako najzad, dokazati svoje tvrdnje!“
   
Međutim, na zaprepašćenje svih, pa čak i članova one druge grupe, u tom trenutku breg se vidno pomeri od svih njih i to za čitavih 85 cm.
   
„Ne samo da smo upravo dokazali udaljavanje brega od grada, nego ću se usuditi da kažem da je ovo pravi bezobrazluk!“, vikala je gospođa Cijuk penjući se na panj, „Da, dragi moji sugrađani, pravi bezobrazluk! Jedno obično brdo, najobičnija gomila zemlje, beži od nas i udaljava se kao da smo gubavi, sramota je to kakvu do sada nisam doživela!“ . Masa odjednom poče da vređa breg, izmišljajući potpuno nove psovke i pljujući ka njemu.
   
„Neće on nas više vređati, dragi moji! Neće nas ponižaviti, videće on svoje!“
   
Do sledećeg dana više hiljada Vrščana lopatama, aršovima, budacima i pijucima, potpuno je sravnila breg i od njega napravila ravnu gomilu blata.
   
Pred sumrak, znojava, blatnjava i iscrpljena gomila krenula je svojim kućama. Tako su Vrščani uništili breg koji se nalazio na zapadnoj strani grada i koji već danas niko ni ne pamti. Od tada imamo samo breg na istočnoj strani.

Povest o ovom događaju zabeležena je makar u nekom zaboravljenom romanu ili hronici. Ja, kao fotograf, zabeležio sam jedino to da je prvog dana bez brega sunce zašlo nadasve skromno.


Osvojeno četvrt mjesto na natječaju: "Najljepša priča o gradu kojeg volim"