Kolumne

nedjelja, 25. lipnja 2017.

Aleksandra Jovičić


Aleksandra Jovičić rođena 13.05.1986. godini, u Prištini, odrasla u Orahovcu.

Diplomirala na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnosti jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Živi i radi u Lešku.

Objavljeni radovi:

Pesma pod nazivom Kop objavljena je u zborniku pod nazivom Izvornik Književnog kluba 21 iz Smederevske Palanke. Na Međunarodnom susretu pesnika u znak sećanja na Branka Miljkovića u zborniku pod nazivom Između dva sveta, u Nišu objavljena je i pohvaljena pesma Sećanje.

U okviru festivala poezije Ćirilica – slovo srpskog lica u organizaciji Kulturno-prosvetnog centra Petrovac, u zborniku je objavljena pesma Godine mrtvih očeva, pesma je i nagrađena priznanjem za poetsko ostvarenje, a sa istom pesmom učestvovala sam u programu beogradskog festivala Devet.

U časopisu Književni pregled (broj 11), u rubrici novi glasovi objavljena je moja priča pod nazivom U tuđini.

Na konkursu Tragom Nastasijevića u organizaciji Biblioteke Braća Nastasijević iz Gornjeg Milanovca, književni esej pod imenom Čudo s hiljadu glava kraj crvene vode: Grad u poeziji Momčila Nastasijevića osvojio je drugu nagradu i objavljen je u zborniku Slovo Ćirilovo.

Pesma Dan kada je umro Isus dobila je prvu nagradu na Petom međunarodnom festivalu pesme i kratke priče Rade Tomić u organizaciji Scene svih kreativnih.




KOP

u oknu rudnika pokidan san
otkopi sipke uskopi nasipi
u oknu rudnika silovan dan
stropovi uskopi potkopi nasipi

dok kandže bagera kopaju rake
prolama lelek kroz tamne gore
ugreješ dahom čvornate šake
doljom talasa magla ko more

olovni mrtvac u grob pre smrti
brzo se prekrstiš i kreneš smelo
razdireš grubo utrobu što drhti
bore ti brazdaju voštano čelo



GODINE MRTVIH OČEVA

Tih godina padali su očevi kao snoplje
a njihove dragocene kćeri, nenaviknute na nežnost
postajale su plen drvoseča i stočara
grubih ruku i ogrubelih srca
i nosile su slomljenog ponosa svoje modrice
misleći da tako treba.

Padali su očevi kao snoplje.
Neka nepoznata, a neumoljiva pošast
bacala ih je u zjapeće rake.
Majke su toplinom svojih butina
mamile tuđe muškarce u prazno krilo
grozničavo se braneći od samoće

Smrt je nosila očeve kao ordenje
i ostavljala za sobom unezverene nejake Uroše
da budu glava kuće.
Kasnije smo slavili sa jednom praznom stolicom
ispred praznog tanjira od porculana
igrajući nemo kolo i kvaseći im dušu svojim plačem.


SEĆANJE

zaiskri ponekad stidljivo
u treperenjima
u magnovenjima
duboko iz ponora prošlog
između čokota pohranjen
sa mojim žilama isprepletan
tvoj osmeh

odjekuje nepreglednim vinogradima
rascepljujući zemlju na pola
odbija se o sanduk od topolinog drveta
da te progoni
u večnosti
u paralelnim svetovima
moj vrisak


DAN KADA JE UMRO ISUS

Teškim korakom ulaze žene
u pripratu drevne pravoslavne crkve.
Obično nose cicane haljine,
obično vežu kose u marame.
Vlaga je i mrak oko plaštanice
i trepere sveće za žive i mrtve.

Noćas će starice čuvati Isusa,
ispredajući vekovima stare priče.
Pomenuće naše usnule očeve
ili bar dedove i askurđele,
pa onda nas, odbegle zombije
prognane, proklete , prerano svele.

Govorili su stari Grci:
 nemaju ni krvi ni sećanja seni.
Ah, snovi pusti!
Ah, stari Grci!
Evo nas, dišemo, a ipak mrtvi.
I ako su bez sećanja seni,
otkuda ove slike sreće
ove proklete pastorale
otkuda miris procvalih lala
i priviđenja zlatnoga doba
bez kojih bi tako ugodna bila
memla i pustoš zemnoga groba.

Nema komentara :

Objavi komentar