Od „Itake“ (1919) do „Lirike“ (1993)
Ima pisaca koji se ne odlučuju tako lako da objave ono što su napisali, jer kao da se plaše konačne odluke, kao da znaju da će im koliko sutradan pasti na pamet nešto čega se nisu setili pre nego što je rad bio odštampan – a baš bi ta nova ideja, sigurni su, od njihovog dela načinila savršenstvo kakvom su težili.
Karakteristično je da se kolebanjem i nesigurnošću mnogo više odlikuju pesnici nego prozni stvaraoci, jer pesme ipak nisu romani koji vrve od rečenica pa da poneka – sve i ako je sama za sebe znatno ispod kvaliteta romana kao celine – bude neprimećena. Naprotiv, u poeziji se mora dobro promisliti o svakoj reči pre nego što bude unesena u stih, naročito kod kraćih pesama, gde se nastoji da visok kvalitet nadoknadi nizak kvantitet.
U tom pogledu je zanimljiv odnos pesnika Miloša Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji, tačnije – prema sopstvenim stihovima, jer ako se pogledaju sva posebna izdanja lirike Crnjanskog objavljena za njegova života, nije teško uočiti koliku je pažnju pesnik poklanjao ne samo svakoj strofi, nego i svakoj reči, pa i svakoj zapeti. Stoga i nije čudno što su u pojedinim stihovima nedoumice rešavane iznova pri svakom narednom štampanju, ponekad i na potpuno suprotan način u odnosu na redakciju iz prethodnog izdanja. Gledajući pesnikove lične primerke štampanih zbirki, priređivači su nalazili ne samo autorske korekcije, nego čak i stranice koje je pesnik umetnuo iz nekog od prethodnih svojih izdanja, što bi značilo da Crnjanski nikada nije do kraja bio zadovoljan odštampanom zbirkom, nego bi uvek nameravao da je narednom prilikom objavi u prerađenom obliku.
Zato se čini da je najstroži i najnemilosrdniji kritičar lirike Crnjanskog bio upravo – sâm Crnjanski.
Kako bi se na pravi način shvatio odnos pesnika Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji, treba se osvrnuti na njen promenljivi kvantitet, koji varira bukvalno od zbirke do zbirke, zbog čega bi broj pesama najbolje i mogao da pokaže pesnikov autokriterijum u prelomnim momentima. Razume se da o suštini same poezije mnogo više govori njen kvalitet, ali u ovom slučaju je kvantitativna strana najbolji pokazatelj pesnikove samokritičnosti, pogotovu kad se zbirke međusobno uporede na osnovu broja pesama, pa i na osnovu najbitnijih tekstoloških razlika, koje često jesu obične formalnosti kojima u čitanju i tumačenju poezije nema mesta, no u ovakvom slučaju ipak mogu biti od pomoći.
Svakako da u obzir treba uzeti ona izdanja poezije Crnjanskog kojima je književna istorija već utvrdila nesumnjiv značaj, počev od prve zbirke, pod naslovom Lirika Itake i objavljene u Beogradu 1919. godine, da bi zatim sledilo antologijsko izdanje pod nazivom Odabrani stihovi, odštampano u Parizu 1954, a nakon toga i ostale važnije antologije objavljene u Beogradu za pesnikova života: Itaka i komentari 1959, dve knjige iz edicije Srpska književnost u sto knjiga 1965, Poezija u okviru Sabranih dela Crnjanskog 1966, Lirika iz 1968, najzad i Odabrani stihovi 1972; naravno, treba imati u vidu i pesme koje je Crnjanski objavio u periodici da bi ih docnije ili unosio u nove zbirke ili odbacivao, pri čemu se posebno izdvaja poslednji pesnički rad Crnjanskog – poema „Lament nad Beogradom“, napisana u Engleskoj 1956, a prvobitno objavljena kao bibliofilsko izdanje u Johanezburgu 1962. godine, da bi potom redovno bila preštampavana u svim navedenim antologijama poezije Crnjanskog.
Ipak, da bi se krug zatvorio i razrešile izvesne nedoumice za koje je donekle i sâm pesnik zaslužan, neophodno je osvrnuti se i na najznačajnije posthumno izdanje pesništva Crnjanskog, a to je obiman tom koji nosi naziv Lirika i koji je 1993, povodom stogodišnjice pesnikova rođenja, priredio Živorad Žika Stojković (iz ovog su izdanja svi citati koji se u tekstu navode, bilo da potiču od Stojkovića, bilo da potiču od Crnjanskog).
Sasvim se jasno uočava da je Crnjanski bio dovoljno samokritičan već kada je priređivao svoju prvu zbirku, jer u Liriku Itake nisu uneseni svi stihovi koje je pesnik tokom prethodnog perioda (1912–1918) objavljivao u periodici, a izostala je i „Sudba“, pesma iz gimnazijskih dana Crnjanskog, štampana 1908. u somborskom časopisu „Golub“.
Lirika Itake bila je sastavljena od 56 pesama raspoređenih u 3 ciklusa nejednakog obima: „Vidovdanske pesme“ (14 pesama), „Nove senke“ (23 pesme) i „Stihovi ulica“ (19 pesama). Kad se napomene da pesnik u svoju prvu zbirku nije uneo 7 pesama što je prethodno objavio („Sudba“, „U početku beše sjaj“, „Pobedi“, „Pesma“, „Robovima“, „Nikoli I“ i „Kuga“), to znači da je Crnjanski, u trenutku izlaska iz štampe svoje prve zbirke, imao ukupno 63 objavljene pesme.
Međutim, najzrelije doba pesnikovog stvaralaštva dolazi tek nakon štampanja Lirike Itake, pa iako će Crnjanski tokom narednog desetogodišnjeg perioda (1919–1928) objaviti svega 14, odnosno – ako se „Apoteoza“ računa kao pesma u prozi – 15 novih pesama, upravo je to pravi primer kako se niskim kvantitetom uglavnom garantuje visok kvalitet, a očigledno je i sâm Crnjanski najviše cenio ovaj period svog rada, što je očekivano ako se zna da su tih godina nastale neke od njegovih najznačajnijih pesama, kao što su „Sumatra“, „Stražilovo“ i „Serbia“. Moglo bi se reći da je pomenuti desetogodišnji period (u daljem radu uglavnom će biti označavan terminom „drugi period“) bio onaj krajnji, vrhunski domet i poslednja reč Crnjanskog kao pesnika, jer nakon pesme „Priviđenja“ (napisane 1928) on se definitivno okreće drugim književnim i kulturnim poljima. Ipak, ako se drugi period stvaralaštva Crnjanskog smatra zatvorenim i završenim krugom, onda je poema „Lament nad Beogradom“ ništa drugo nego zvezda koja iznova otvara krug pesnikovog celokupnog lirskog stvaralaštva, makar i na planu formalnosti, makar i samo zato da ne bude potpuno zatvoren.
Pošto pesnik nakon svoje prve zbirke objavljuje u periodici 14, odnosno (računajući i „Apoteozu“) 15 novih pesama, a nakon mnogo godina i svoju „labudovu pesmu“ posvećenu Beogradu, to znači da pesnički opus Miloša Crnjanskog čini ukupno 78 pesama ili (sa „Apoteozom“ kao pesmom u prozi) 79 pesama – i taj broj treba uvek imati na umu, prvenstveno radi lakšeg upoređivanja kvantiteta različitih antologijskih izdanja.
Nakon 1928. godine, Crnjanski se svojim pesmama vraća tek za vreme londonske emigracije nakon Drugog svetskog rata, pa će 1954. kod pariskog izdavača Dragana R. Aćimovića objaviti antologiju pod nazivom Odabrani stihovi, sastavljenu od 12 pesama. Bitno je naglasiti da je zbirka Lirika Itake zastupljena u navedenoj antologiji sa svega 6 pesama (od ukupno 56), dok ostalih 6 pesama predstavlja strog izbor od 14 (15) pesama drugog perioda (pri čemu je izostavljena i „Apoteoza“). Ipak, pesnik se potrudio da objasni zašto je u svoju antologiju uvrstio tako mali broj pesama, istakavši da svesno nije uneo nijednu „političku pesmu“, jer je smatrao da one „u tuđini“ gube svaki smisao, te da bi mogle biti štampane jedino u Beogradu, gde je „pesnik ispunio svoju sudbinu“; pritom je Crnjanski napomenuo da barem jedna pesma (mada je verovatno bilo više takvih) nije mogla ući u antologiju zato što mu nije pri ruci bio nijedan primerak sa koga bi mogla biti preštampana.
U knjigu pod nazivom Itaka i komentari, koja je objavljena u Beogradu 1959. i kojom je pesnik Crnjanski doživeo svojevrsnu književnu rehabilitaciju u Jugoslaviji (premda je još uvek živeo u Londonu), ulaze sve pesme iz pariske antologije Odabrani stihovi, ali i one koje nisu bile štampane iz „političkih“ ili tehničkih razloga (između ostalih, izostala je i „Sudba“, koje se Crnjanski setio u napomeni na kraju knjige). Pada u oči da knjiga Itaka i komentari donosi 22 pesme iz zbirke Lirika Itake, dok je za drugi period zadržan pesnikov kriterijum iz Odabranih stihova, s tim što je unesena i „Apoteoza“ – tako da ovo izdanje sadrži ukupno 28, odnosno (sa „Apoteozom“) 29 pesama. Ako se zna da je Lirika Itake imala 56 pesama, jasno je da je i u knjizi Itaka i komentari, procentualno gledano, opet mnogo bolje prošlo stvaralaštvo drugog perioda (7 od 15 pesama), dok je pesnik i dalje veoma strog prema stihovima iz ranijeg doba svog stvaralaštva. Štaviše, Crnjanski je bio sklon i ponekim radikalnim izmenama u samim stihovima, pa je tako iz pesme „Pozdrav“ (koja u zbirci Lirika Itake zatvara ciklus „Vidovdanske pesme“) izbacio celu poslednju strofu.
Treba se posebno osvrnuti na položaj „Apoteoze“, jer ne samo što je ona u knjizi Itaka i komentari odštampana među pesmama iz Lirike Itake, nego je maltene prilepljena uz jedan prozni tekst, čime je, takoreći, pretvorena u komentar i formalno izjednačena sa ostalim proznim tekstovima koji su štampani između samih pesama („Apoteoza“ je odštampana između proznog teksta „Uz pesmu ’Serenata’“ i pesme „Oda vešalima“). A pošto će „Apoteoza“ i nadalje, u izdanjima čije će priređivanje pesnik nadgledati, biti preštampavana kao sastavni deo knjige Itaka i komentari, mnogi docniji priređivači neće ni tretirati „Apoteozu“ kao pesmu, nego samo kao prozni komentar. Sa druge strane, karakteristično je da se knjiga Itaka i komentari završava poetskim komentarom „Naša nebesa“, koji bi takođe mogao biti shvaćen kao pesma u prozi – no, to se ipak neće desiti, nego će se pomenuti tekst preštampavati isključivo kao završni komentar dotične antologije.
