|
Jelena Hrvoj |
Eleonora Ernoić Krnjak |
Martina Sviben |
Mirjana Mrkela |
Aleksandar Horvat |
Trčala je bosonoga
preko raskvašene ulice
dozivajući nekog,
šapatom
sa druge strane žice;
a glas je odgovarao
s te strane,
kroz suze dok tiho rose.
Ne, nikada više neću
doći u ovaj grad, bežim
kroz hiljadu zrna peska
u očima;
da se bar sakrijem
duboko, što dublje
u crnju zemlju
sa hiljadu uspomena …
Ili pod svetlo
tuđeg neba, skupljeno
…od hiljadu zvezda.
ništa se
ne stvara iz haosa
avioni ne beže
zamoljeni od putnika
izvan tokova
turbulentnih
nebeskih virova
neka ogromna
sila u plamenu
ih rastavi na komadiće
koje nikakva druga
veličajuća sila
ne može
ponovo vratiti
u prvobitne oblike
oni možda postoje
samo u paralelnim
svetovima
izgubljenih duša
koje se jave nekom
spavaču dok luta
pustim ostrvom
sred beskonačnog
okeana mira
gde nema
nikakvih ideologija
gde amazonke
pronalaze srodne duše
gde blaga
dobijena
na lutriji života
ne vrede ništa
gde je blago
tvoj životni cilj
kome stremiš
vrednost u koju
duboko veruješ
koju nije moguće
kupiti nikakvim
novcem ni dobiti
na lutriji
i gde entropija
nije merilo
neuređenosti
Ženo
na slici izgledaš
tako zamišljeno
čudan ti
neuhvatljiv oblak
lebdi nad čelom
umalo
pomislih da ti život sav
beše gorak
ali ne to je
samo starinski slikar
vešto ulovio trenutak
kad su ti
misli časkom odlutale
u nezaborav
u skriveni
nežni kutak
negde duboko u ormaru
gde čuvaš
odavno zaključanu
meku izvezenu maramu
u koju se
samo jednom skotrljaše
dve - tri teške suze
i grumen
žada ogrlice
pokidane ispod vrata
sa odveć
izbledelim inicijalima
tvoje duše
Ima jedno
mesto na svetu
kroz koje vozovi
često prolaze;
oštar planinski venac
spustio glavu
u njegovo krilo.
Probijajući se
kroz tesne obale
zajedno sa tihom kišom;
zviždi voz
iz daljine
prateći laste...
Dočekasmo
jutarnje sunce
donese proleće
i lepo vreme;
otvorismo vrata
i prozore.
Zauzdajte
kišna polja
žutim jutrima
kantariona
i maslačaka
Na kojima pasu
bojažljiva stada
i vuku se
na trbuhu
izmilele brojne
trome familije
buba i pegavih
daždevnjaka
isprskanih vašom
zlatnom bojom
Slatko gujino
grožđe se uspuzalo
pod pseći vrat
okolo naših
crnih međa
Smešiće vam se
ubrzo posle zime
dugin brat
ispod oka
izvijenih veđa
Uz gutače
vatre i zastavice
smešiće se
prolećni dani
posle zime...
Provirujući bojažljivo - kroz zavesu
- oprezno stupih na scenu života,
nisam još ni prohodao, a ubediše;
kad se setim (o samo kad se setim)
šta beše, uvertira za dane koji su sledili
nemoj ovo, ne valja ono ...
Da li negde treba da postojim ja; samo ja?
Da. A nema mnogo, baš mnogo prostora
i vremena da znaš, za traćenje
u uskim krugovima
i tome slično; ali podmetnuvši leđa
ja pod stare dane uspeo da završim
pa to ti je! Mada
iskreno, u poverenju
ni sam nisam sasvim siguran
šta bi trebalo i moglo biti?
Umesto da kao čovek,
nastavim živo živeti
kao do sada...
Da tvoja široka duša nije zauzdala
moj važni aristokratski nož
vazda spreman da ubode posred
tvog malog srca; jer da nije tvoje srce
zagrejalo moju usamljenu kuću na poljani,
još bih plivao u dugovima.
Šetam
između četiri zida
nevidljiv kao mačka
devojčica tiho
razgovara s lutkom
ostali razgovaraju
sami sa sobom nevidljivo
zvono na vratima – nemoguće
praveći se da nisam tu
gestom ruke teram ružne misli
ne vidim kroz staklo
da li me možda požuruju
kako da iskoristim ovo vreme
koje će možda potrajati
iskradam se
da usput potražim reč
koja bi najbolje
opisala kako se osećam
sa bombom u telu
miriše na prvu oluju
u vazduhu
nešto nas smrtno muči
... nepoznato
Tu gde jesi
Tvoje kupanje noćno
na bogove deluje moćno.
Kad uzburkana, mitska krv
u njima progovori.
Užarena drhti ispod zemlje,
bezoblična masa što gori ...
***
Sad je tiho i bez noći;
mesec je obećao,
(treba i ljudi da se slože)
da će ranije doći ...
(kako već zna i može)
Ploveći, nebom,
mokar do kože.
Sofija je bila predivna.
Spremna da poleti;
premeštajući stvari po sobi
grozničavo je pokušavala
da se iskrade, da se oslobodi
poniznog, ropskog položaja,
groznog, poražavajućeg mraka.
Večno trgujući vremenom u bescenje.
Ali stalno su joj dosađivali,
podsećali stari gradovi,
stara imena, stari rokovi ...
Da nema mesta za nove
zastave, nove grobove.
Dok stari ne promene obeležja.
Sanjao sam da si još tu
na onom istom mestu
gde sam te ostavio da me čekaš
posle toliko godina
da li me nešto probudilo
te snažno pojurih ka raskršću
puteva gde se ukrštaju čežnje
da se pogledamo kroz hladnu kišu
koju je vetar oštro zabadao u lica
ne videh te od siline kiše i vetra
šta se u meni pobunilo ili se
jednostavno nisam probudio
ni potrčao a san je već bio
daleko sve dalje od praznog mesta -
- jedine večite neizvesnosti pitanja...
Da li me još čekaš tu gde sam te ostavio,
posle tolikih godina...?
E moj svete neiskreni, nemogući.
Noć je; ne, ne može se putem ići.
Ne može se ni dotaći
mir; gledam pravo, ne mogu se
mimoići dan i noć; suza mi
u oku mutna ne vidim,
kud prašina večno pluta.
Sve što po danu nađem noć proguta.
Zato mirno pusti ovaj svet
neiskreni, nemogući, jer sve proći,
odjednom, a kud god kreneš,
unazad se ne osvrći, nikada
... za prohujalim vremenom.
Ako bih sada
napisao romansu
ona bi me ubila;
jednom je htela...
Na kraju sam
jednu i završio
tek negde u Africi,
okupiran strašću,
posvećen muzici.
Tvrdeći da sjedinjuje
različita podneblja.
Kao šansona, različita lica;
Šarla Aznavura, Zinedina Zidana
i Mišela Platinija.
Marina, mislim o našim svečanostima;
prošlost me neprimetno obuzima.
Zamišljajući kako ćemo se sresti,
pokušavam da skupim pokidane niti
uspomena, a one naviru sve više.
Nažalost, nema ničega u prošlosti
koju osećamo sa jedinstvenom strašću.
Osim noći da nas krije
pod tamnim velom;
dok nas uspavljuje u naručju.
Osim zore koja nas zatiče
pored Danice, ali ne najsjajnije zvezde,
zornjače već pozajmljivačice;
koja nikada nije vraćala ono što je uzimala...
Najlakše izgubi onaj, ko nema gotovo ništa;
osim starih zabluda o ljudima,
snova koje smo zajedno sanjali
i koji su nas na kraju obmanuli,
kao što inače, svaki san učini.
Prošlost nam neće ništa novo reći.
Zar je zato potrebno tebi, o prošlosti,
obraćati se u drugom licu;
govoriti Vi moja prošlosti?
Zašto joj dižemo spomenike,
zašto joj svetlimo u mraku, a uzima danak?
Na kraju kiša ispira tragove krvavih mrlja
sa ruku sjajnih graditelja; klizeći
niz proročanske linije, između prstiju.
Da bi se slila niz lukove, mostova što blistavi,
široko razapeti povezuju neuhvatljive obale...
koji se tako usrdno molite,
vi s prekom potrebom da mi se napijete
krvnih pločica
da mi se najedete najdubljih spoznaja;
dok čerečite meki parenhim atrakcijom,
(privlačenjem) bujnih perverzija
vi zavisni od uticaja,
preglasnih temperamenata?
Očitanih u nervoznom pripaljivanju cigareta,
gutanju tek dozrelih, lepljivih agregata
prosipate kafe, jednu za drugom
a sve mogućnosti stoje;
otvorene, tu na stolu.
Gde samo još muve bez glave,
ginu u besciljnom ratu
uhodanih ekipa strasnih omnipotenata...
