***Živimo u 21. veku, vremenu koje se hvali apsolutnom slobodom reči, a zapravo pati od duboke neiskrenosti, jer su neke teme, još uvek, tabu teme.
Savremena poezija olako troši "mastilo" na pradavne, iscrpljene motive, neke ne/preboljene ljubavi i bezbedne, izmišljene tuge, suvo lišće, suze u oku i zalaske sunca.
Istovremeno, pred onim stvarnim, telesnim i opipljivim ljudskim udesom - pred dijagnozom - nastupa stid.
"Juu, naopako, kako ćeš o TOME pred sveton? Šta će ljudi reći?"
I tako... krijući se iza svojih bolesti, ćute u strahu od sopstvene ranjivosti i izbegavaju da ogoljeno kažu da ih nešto boli i da se sa nečim svakodnevno bore. A (i) to je život.
*Da li je sramota biti bolestan, a pogotovo biti bolestan u gotovo bolesnoj 1. četvrtini čudnog 21. veka? Koga/čega treba da se plašimo i da li nas je, suštinski, briga šta će ko reći?
**Ja sam odlučila da prekršim to "pravilo" tišine.
Ova pesma ne beži u metafore. Ona svesno i bez stida imenuje moju stvarnost: progovara o epilepsiji, o leku, o neurologu i o sekundi u kojoj se moj pogled ukoči u apsansu
(apsans - "zagledavanje"). Ništa poetično, zar ne!? (kao da neko čita medicinski izveštaj :) )
***Ipak, iznad svega toga, ovo je svedočanstvo o Čoveku koji stoji naspram te moje bolesti, o Nekome ko u mojim najtežim trenucima ne vidi pacijenta, već ženu, i ko mi u tišini tropskog jula, dok njegova medicina, diplome, sertifikati padaju u vodu, tiho govori da sam mu "uvek lepa". Gorka istina, ali je tako i tu nema stilskih figura i "cvrkutanja"!
Ovo je moj zapis o toj borbi i Njemu, o meni - borcu, a vi shvatite kako hoćete, ili kako nećete.
Zagledanost
Dugo sam gledala u tebe,
ni trepnula nisam. Znam.
Ko nekada, devedesetih onog stoleća;
Ti - mladi lekar.
Ja - diplomac.
Mladost drska i hrabra.
Život pred nama.
Četiri decenije su prošle "ko dlanom o dlan"
„Opet me gledaš ko nekad“, kažeš.
U tvojim očima nema straha.
„To je bio apsans“, izgovaram tiho.
Kako sam izgledala?
Zagledano, ukočeno, ružno?
Odjednom,
medicina pada u vodu.
Sve diplome, seminari i sertifikati blede.
Na tvom faksimilu
ne piše više dr sci.
Piše samo: Volim.
Govoriš mi da sam lepa.
Da sam uvek lepa...
Suludi tempo novog doba
uze nam vreme
za duge poglede, kad oči govore.
Sada se gledamo u strahu, znam.
Pitam te
da li je vreme za neurologa,
da li mi treba veća doza Keppre?
Ti ćutiš.
U toj tišini vrelog jula,
razapet
između lekara i muškarca,
ćutanje je tvoj najjači glas.
Kao lekar, bojiš se moje ukočenosti.
Kao muškarac, moliš Boga da ovaj pogled ne prestane.
... ako ti pojačaju dozu,
više me nećeš tako dugo gledati.
Čujem kako sebi u bradu govoriš.
Ne plaši se.
Neću se predati.
U srcu te čuvam,
A pred svetom se, ponekad, malo - "zagledam".