Šolkotović Snežana | Stara harmonika

Ugledah u uglu harmoiku staru
one interesantne crno-bele dirke
nisam odolela ushićenju i žaru
da se malo podsetim svirke.

Šolkotović Snežana | Živci

Moji živci nisu ljuljaška za nečije ispade
strune za nečiju sujetu,
nisu pokusi za prepade
kako bi dokazali izdržljivost svetu.

Šolkotović Snežana | Dete se u meni ponekad budi

Dete u meni ponekad se budi
i šarenu lepezu pred licem vitla,
sliku bi nečiju da ljubi
dok misao kroz vreme skita...

Šolkotović Snežana | Duša dušu razume

Može se rečima dati do znanja
Šta se može i šta se ume
Ono između redova tragove ostavlja
duša je ta koja dušu razume...

Šolkotović Snežana | Razumemo se bez reči

Razumemo se bez reči,
Svaki pokret nesebično prija,
Sreća nemirluk u čežnji leči
Njome vetar kroz dušu ćarlija...

Šolkotović Snežana | Ljubav je ono što svet veže

Ljubav je ono što svet veže
I prirodu čini odvažnom i lepom,
Ona nas u svom zagrljaju steže,
O njoj pričamo sa ushićenjem,
Nekada sa setom...
Ljubav je most koji ljude spaja
Na četiri strane sveta veže
Nepresušiva je na putu koji nema kraja
Njenoj toplini ljudi teže.
O njoj se priča, o njoj se mašta
Poruku mira svuda šalje,
Zbog nje se živi, nekad prašta,
Sa njom se putuje kroz nedaća dalje
S njom se rađa, sneva
Njenom se vrtlogu s ushićenjem prepušta,

Šolkotović Snežana | Moja ljubav je drugačija

Moja ljubav je drugačija, jednostavna,
nalik je kapljici kiše
ispunjava nežnošću i toplinom
potrabna je ko vazduh koji se diše.

Šolkotović Snežana | Svaka je žena zagonetka

Svaka je žena zagonetka
Koja svojim stavom kroz vreme prkosi,
Njena je ćud kao nepredvidiva reka,
Talasa, uzburka život, a onda
Vetrom sećanja nosi...

Šolkotović Snežana | Žena sa sela

Ja sam žena sa sela,
Čiji korak gazi blatnjave ulice,
U srcu su mi običaji i prela,
Stara česma
Gde se zaljubljeni sastaju kriomice.

Moj pogled je klasje žita
Što se sred polja zlati,
Plavo nebo kome stremi ptica
Da nestašni oblak krilom dohvati...

Moja muzika je vetar
Koja uljuljkuje nestašne talase,
Usnula ptica koju skriva čestar
Različci koji livadu plavetnilom krase.

Moj život su zeleni pašnjaci
Gde cvrčak vešto po žicama probira,
Tu su kolo igrali devojčice i dečaci
Uz pratnju frule starog pastira...

Snežana Šolkotović | Sećanja

Još uvek se rado sećam Ilice
Nebodera, i prostranog trga,
one duge šetnje, kiše koja se nemilice sliva niz lice,
osećaja iščekivanja koji se dušom batrga.
Još mi u glavi bruje tramvaji
i pomisao da si u nekom baš ti,
s onom željom koju duša taji
dok je obuzima plamen ljubavi.
Tu su naša drage uspomene,
uspinjača koja spaja Donji i Gornji grad,
Ona je spojila nekad tebe i mene

Snežana Šolkotović | Prigušena svetlost

Prigušena svetlost, isti zagušljivi prostor
uspomene na davno vreme vraća,
tišinu remeti s vetrom mukli žagor
zdravica koja svaku punu čašu naiskap ispraća...
Mutan pogled prostorom mešetari
uz škripu stolica ponavlja isti gest,
nekada smo kafana i ja bili prijatelji stari
a svaki gutljaj je životu bio nemi protest...

Šolkotović Snežana | Ja sam vetar

Ja sam vetar u tvom životu
bez najave dolazim samo da te zagrlim,
tek da pročitam tajnu u tvom oku
i nazad starim vrednostima hrlim...
Tu sam da odagnam misli teške
koje se znaju sručiti ko taman oblak,
da ispravim načinjene greške
koje prate umorni korak...

Šolkotović Snežana: Bol

Bol iznenada dođe
Bez nekog posebnog obrazloženja
Taloži godine
A onda ih glođe
Najvaljuje sijaset razočarenja...
Rovari u duši
Cirkuski program sprema,
Sve ono lepo kao da želi da sruši
Nametajući još problema...
Igra se srcem iz inata,
Reči ne mogu da je se reše,
Sa tugom se u kolo hvata
Jedna drugu kao da teše...
Bol se duši ruga
Uvek traži od života svoj deo
Da li to namerno traži druga
Da bi se zaboravljeni račun sveo...
Bol je uvek negde među nama
Među prijateljima kad nešto pogreše,
Upada bez najave sama
Gde nekada ljubav beše...
Ostavlja tragove smelo
Čudan je to osećaj znan,
Niko ne voli njeno delo
Gorčinu koju širi povazdan...

Zato podigni glavu gore
Ima mesta i za druge osećaje
Sve što se dešava ima svoje odgovore
Nova šansa se uvek daje...
Šolkotović Snežana

Šolkotović Snežana: Volim kad me budiš

Volim kad me budiš
kada mi osmeh tvoj
dušu nežnošću greje,
volim kad me dugo ljubiš,
a ja se od zadovoljstva protežem
dok me preplavljuju želje...
Volim kad me dotičeš
kad meki dlan na obrazu osećam,
uvek ista misao je tu,
ti si moj san
i ništa nije preče,
trenutku se prepuštam
jer jedino ljubav
imam da ti dam...
Volim toplinu tvoga tela,
meku postelju koja izaziva,
sve ima draž
i reč koja se u zanosu otela
pa me čini posebnom
za letenje daje krila...
Volim tvoj pogled kad me budi
u njemu dotičem svod neba,
volim da naslonim glavu
na tvoje grudi,
da slušam tvoje disanje
jer mi kao vazduh
tvoje prisustvo treba...

Šolkotović Snežana: Sjećanje me opet pohodi

Sećanje me opet pohodi
U misli vraća neka stara vremena
U grudima bi da se ista nostalgija rodi
Opet prolazim isto,
na dnevnom redu je ista tema.
Zagreb, mesec koji se krije za oblacima
Opasač koji vojničku bluzu steže,
Vapaj peska koji se razleže pod koracima
Slaba svetlost svetiljke s paukom čeka leptira
da uhvati
u svoje razapete mreže....
Ista staza ispunjava grudi ushićenjem
Snovi odolevaju čežnji, mističnoj noći
Pada se pred promenljivim raspoloženjem
Dok se usamljenost batrga u nemoći...
Ista drvena klupa u tami čami
Očekuje društvo da je zagovori,
Dok se zvezde roje u tami
Vetar povija grane, lišće bi ljuljanjem da umori...
Zagreb, neko davno vreme
Isti krug,
tajanstvenost visoke ograde
Nosi razna pitanja, dileme
Neobičnim se senkama igra iz dosade
Nose imena tek da se dotiču mene..

Još se borim sa sobom
Predamnom su
Neka prepoznatljiva lica
Još sanjarim pod tamnim svodom
Bdim pred veličanstvenim prizorom
Ko noćna ptica...
Zagreb, mističan grad
U njemu blede slike kroz vreme
Ti ljudi me ne poznaju više sad
Od jedne mladosti, grada
Ostale su samo slike i uspomene...

Šolkotović Snežana: Prestala sam da se borim

Prestala sam da se borim
Da tražim ono za čim duša ceo život traga,
Više ne plačem, ne molim
Raščistila sam sa vetrenjačama zasvagda...
Prestala sam da jurim varljive senke
Dečiji plač u praznoj kolevci,
Daljine kroz snove daleke
Bleda slova pod prašinom u svesci.
Prestala sam da verujem u čuda
Kako želja opravdava cilj i svet menja,
Da će nestati bol i tuga
Sa nekoliko reči izvinjenja...
Prestala sam da se borim sa samom sobom
Sa osećanjima koja iznenada previru,
Pomirila sam se sa vremenom i Bogom
Shvatila sam suštinu, ona je u duševnom miru...
Prestala sam da dižem prašinu
Da tražim nešto nemoguće,
Sada samo sledim srce, tražim ime za tišinu
Na ognjištu stare kuće.
Tu sam našla sebe i sitnice
Koje ceo život lepšim čine,
Ne gledam u ogledalu svoje lice
Uživam u malim stvarima, pod čarolijom mesečine...

Šolkotović Snežana: Umorrna sam

Umorna sam
od kišnih kapi
koje u sebi potajno brojim,
svaka je posebna
svaka kao da ume
moju dušu da shvati
zato na kiši
satima stojim...
Umorna sam
od mnoštva reči,
jer svaka ostavlja
neizbrisiv trag,
tražim onu koja može
moju dušu da izleči
koja će te dovesti
na moj kućni prag....
Umorna sam
od gacanja
po mokrom putu,
i sumornih pogleda
koji vređaju do bola,
još sam tu
čekam
u starom kaputu
dok pored mene
prolaze brza kola...
Umorna sam
od kišnih kapi,
ali svaka kao da šapuće
tvoje ime,
svaka je tu
da me na počinak prati
svaka kao da se za mene brine.
Umorna sam
od kišnih kapi
koje u sebi potajno brojim,
svaka je posebna
svaka kao da ume
moju dušu da shvati,
da radi tebe na kiši stojim...

Šolkotović Snežana: Volim šapat

VOLIM ŠAPAT

Volim šapat lišća
kada tajnu poverava vetru,
toplinu sunca
kada zrake šalje usnulom cvetu.
Volim škripu koraka
koji odoleva svakom metru,
kapljici kiše
koja razbija monotoniju i sujetu.
Volim onaj šapat tik do uva
u kojem se ušuškaju reči drage,
u njemu želju da se ljubav čuva,
da duši pokloni malo snage...
Volim šapat kojim se oblak poverava nebu,
grumen zemlje vrednome mravu,
kada majka tepa svom čedu
dok joj na grudi spušta glavu.
Volim šapat prirode
u tome je sva sreća sveta,
tada reke prepričavaju obalama svoje zgode
kada je lepeza duge posebno lepa.
Volim šapat koji se u pesmu pretvara
za dušu nalazi note odabrane,
tada leptir na cvetu odmara
čeka još jednu zoru da svane...
Slušam često šapat prirode
mesečev uzdah među mnoštvo zvezda,
sa novim danom nestaju brige
dok ptice dremaju u svoja gnezda.
Volim šapat tvoje duše
on mi je posebno blizak i drag,
u njemu se talasi života penuše,
u mom srcu ostavlja upečatljiv trag...
..., da te volim...

Šolkotović Snežana: Moje pesme su pesme raspoloženja

Free stock photo: Girl, Woman, Field, Grass, Nature

Duša mi je puna snova
U njoj nestašna devojčica šeta,
Ima tu čarolije i izazova
Ljubičice koja se divi lepoti sveta...
Tu iza oblaka pijani mesec spava
Zvezde zagovaraju trenutak,
Različka preslišava trava
Dok u laticama pčela nalazi svoj kutak.
Moja duša je puna talasa
Koji uporno udaraju o obali želja,
Tu su polja zrelog klasja
njime se hvali plodna zemlja...
Livade cvetne miris šire
Vetru poveravaju najintimnije tajne,
Tu se insekti svađaju i mire
u krošnjama nastaju pesme sjajne...
Žabe se u kreketanju takmiče
Orkestar njihov je poznat već svima,
Slavuj cvrkuće dok mrav teret miče
Od svega nastaje moja rima...
Moje pesme su pesme raspoloženja
U njima se ponekad meša mašta,
Nema tu oproštaja, izvinjenja
Moje su pesme moje duše bašta...
Nema tu rima poznatih pesnika
Jer blatnjavi seoski put samo ja gaziti umem
Svaka moja pesma je seoska slika
Otud ta upoređivanja sa drugim ne razumem.
Moje pesme su odraz moje duše
Njihov trag ostavlja seoski opanak,
U njima se struje reke sukobljavaju, penuše
U njima korača nostalgija i mrak.
Moja je duša puna snova
U njoj dugih pletenica devojčica šeta,
Ljulja reči na čamcu izazova
Ostavljaći kroz stih niz raspleta
Da se o njima raspravlja i zanoveta...
Jer pesma je ko i seoska kletva...,
nedokučiva, sveta...