„Kako te ne zavoljeti,
Kad si čitav život potrošio hvatajući moje srce“
(P. Kotoraš)
„Djeco, snađite se bez mene“, rekla sam jučer Maji i Seki, kad sam se vratila od frizera. Nas tri radimo zajedno već deset godina.
„Nemojte snižavati cijenu kuće onom Francuzu, i ne zaboravite Mađarima sutra pokazati klet u Zelini“, dajem zadnje upute.
„Ideš sama?“ pita Maja.
Pravim se da ne čujem.
Ovo je zajebano doba godine, ali stvarno mi treba mali predah, a trebala mi je i frizerka.
„Pogledajte ga kako blješti“, kažem glasno i u retrovizor pogledam što rade moje blizanke.
„Mmmm, gdje je?“ Eta otvori oči. Ela i dalje spava. Tekila mljacka.
Obožavam ovaj pogled. Cesta se lagano spušta, a more nas čeka i kao da nas grli.
„Život je more….“, pjevam razdragano.
Jedva sam dočekala petak. Ovo je jedan od rijetkih vikenda koje sam mogla iskoristiti. Možda nam se i Toni sutra pridruži.
„Mama, mammaa, Tekila će povraćati. Opet ono radi sa želucem“, glasno će Eta.
„Daj brzo joj stavi kesu ispred njuške“, brzo dam desni žmigavac i zaustavim se. Istrčim iz auta, Eta je već vani, izvlačim Tekilu, i taman smo na asfaltu, kad se kujica ispovraća što po mojim, a što po Etinim nogama. Gleda nas izbezumljeno.
„Draga, sve je u redu“, mazim je po leđima.
„Ajme, što ću sad ?“ Eta će zbunjeno.
„Ajme, što ću sad ?“ Ela se veselo smije iz auta.
„Kozo jedna, ovo je zbog tebe. Ti si joj davala čips“.
Uzimam bocu vode, polijem Etine i svoje noge.
„Curke, ništa se strašno nije dogodilo. Bez velikih riječi, molim“, pokušavam ih umiriti.
„Mama, mammaa, piški mi se“, Ela se vrpolji.
„Ja sam žedna“, ne zaostaje ni Eta.
U ovih dvanaest godina, nikad, ali nikad nije jedna nešto tražila da i druga nije htjela nešto drugo, u slijedećoj nano sekundi. Mislim da imaju telepatske veze.
Stanemo na sljedećoj pumpi.
„Ja bih nešto jela“, Ela će.
„I ja bih“, i Eta kaže.
„Ja sam prva rekla“, počinje svađa.
„Ja sam starija“, neda se Eta.
Eta je stvarno starija dvije minute. Uvijek se nasmiješim kako to iskoristi onda kad joj treba.
„Djevojke, imate sendviče s pohancima u frižideru u autu, to pojedite“, pokušavam smiriti situaciju.
„Tebi sam Ela napravila kupus salatu, a tebi Eta pečene paprike“. Obožavaju to jesti na putu.
„Tekilaaa“, shvatim da je nema kraj stola. Sve tri se dignemo i u potragu. Nađemo je kraj zadnjeg kontejnera kako nešto žvače.
„Ovdje dođi“ viknem, samo da opet ne povraća.
Volim biti do koljena u moru i samo stajati. Stojim tako minutama. Srodim se s morem, i ne znam gdje ono počinje, a gdje počinjem ja. More je toplo i bistro. Ribice me grickaju za noge. Smijuljim se. Zaškiljim. Promatram namreškano more kako se zlati. Blizanke ciče i prskaju se, prevrću , rone, prave kolutove. Tekila ih prati i od zadovoljstva laje.
„Mama, mammaa, vidi što sam našla“, još su glasnije kad izrone školjku, kao da su biser u njima pronašle.
Zaplivam. Zatim plutam. Gledam nebo. Od oblaka pravim slike. Duboko dišem. Zatvorim oči. Lagano pomičem ruke. Čujem pucketanje mora. Razaznajem smijeh blizanki.
Kako je proletjelo tih dvanaest godina. Promatram njihove prve korake, osluškujem prve riječi, vidim suze u Tonijevim očima kad su mu trčale u zagrljaj i vikale „Tataaaa“.
„Mama, mammaaa. Tekili curi krv iz noge“, viče Ela.
Pogledam prema obali i čujem je kako cvili. Poslije sam se čudila kojom sam brzinom doplivala do obale. Šapicu sam joj zamotala u ručnik i odnijela je u auto. Srećom, veterinarka je stanovala blizu naše vikendice. Previla joj je ranu, dala injekciju protiv bolova.
„Posjekla se na staklo, do sutra će to biti dobro. Bilo bi dobro da se sutra ne kupa“, milovala je Tekilu, a ova joj je veselo mahala repom.
Te noći je bilo je vruće. Klima nije radila, kao ni prošle godine. Otvorila sam ulazna vrata. More je zamirisalo i milion zvijezda se ogledalo u njemu.
„Mama, mamma, boli me želudac“, Ela je zvala.
Ne znam od čega. Možda od coca-cole, za koju su me izludjele na pumpnoj stanici. Skuhala sam joj kamilicu.
Zaspala sam u fotelji ispred televizora. Ujutro sam u krilu zatekla susjedovog mačka i čudila se kako ga Tekila nije lavežom pozdravila. Valjda je bila omamljena od injekcije. Sa zavjese su me lijeno gledala dva oka zelenog skakavca. Samo da ga blizanke ne vide.
Polako se podignem, spustim mačka, on se protegne i legne na fotelju u vrtu.
Skuham kavu. Upijam jutro. Tiho je. I cvrčci spavaju. Lagani burin mi stvara ugodu. Duboko udahnem slani zrak. Onda zadržim dah. Pokušavam sačuvati miris soli.
Nedostaje mi Toni. Fali mi njegova energija. Puno radimo, i on i ja. Viđamo se navečer. Tu i tamo ukrademo koji vikend da budemo sami. Bakama uručimo blizanke. Obično osvajamo neku od planina. Znamo do sumraka sjediti na uzvisini i disati planinski zrak.
„Tko bude imao više bodova ima pravo na želju“, čujem iza sebe seksi muški glas, dok sam na ploči u auli fakulteta tražila svoje ime na popisu položenih ispita. Razveselio me.
„Osam i po“, kažem
„Devet. Šinjorina, hoćeš li sa mnom obići svijet?“ Toni je bio uporan.
Proputovali smo Europom s ruksacima na leđima.
„Hoće li tata doći ?“ čujem Etine korake.
„Čuli smo se sinoć. Danas potpisuju ugovor. Mislim da neće stići“, odgovaram.
„Imaš poruku od muža Tonija i brata Tonija“, Eta nosi mobitel.
„Pročitaj“.
„A ne, ne. Rekla si da nije pristojno čitati tuđe poruke“, kimam. Ma jel to ona mene sad podučava.
Toni muž piše da ipak neće stići, da se zabavimo, odmorimo i pod ps napiše da ne zaboravimo da postoji i druga hrana osim bureka sa sirom za doručak. Nasmiješim se.
Toni brat šalje zagrljaje i onako usput, savjetuje da ne izgorimo. Ne skidam osmijeh.
Danas sam odlučila samo plutati. Gutati mirise mora, slušati cvrčke, gledati pučinu, upijati sunce. Ležati ispod bora. Udisati jod iz zraka. Ovo neka bude moj dan. Blizanke su otišle po doručak. Naravno da smo pojele burek. I Tekila je bila zadovoljna.
„Nemojte se zaboraviti češće mazati, sunce je jako“, lagano sam im utrljavala kremu po leđima.
Otplivala sam do druge uvale. Nije bilo nikoga. Tamo ću odvest Tonija kad dođemo na odmor. Oboje volimo osamu. Nadam se da će i onda biti mirno. Samo ležim na površini. U moru ti nestaju sve brige. Barem na tren. Iz sanjarenja me trgne Tekilin lavež. Zaplivam do punte.
Tekila je danas bila živahna. Naravno da je odmah utrčala u more, čim smo došli. Izronila kamen i s njim se zabavljala ležeći na plaži ispod bora, prateći sjenu hlada. Lajala je na sve što je smatrala da je opasnost za njen kamen, na ose, zrikavce, vjetar, zvona, valove.
„Kako je slatka“, cičale su naizmjenično Eta i Ela.
„Mama, mamma“, Eta je prije tri godine ušla u kuhinju. Iza nje se pojavila Ela. Uhvatile su se za ruke. O,o, znala sam, bit će dvostrukog uvjeravanja.
„Mama, ti znaš da nam je brzo rođendan“, Eta će važno. Kimnem.
„Eto vidiš, imamo ideju. Odlučile smo što ćeš nam za rođendan pokloniti. Punimo devet godina, to ti je skupa osamnaest. Dakle, malo punoljetstvo“.
S podozrenjem sam čekala.
„Mi bismo iz azila uzeli psa, i već znamo kojeg. Baka nas je jučer vodila. I zvat ćemo je po pjesmi koju ti puno voliš“, Eta je u jednom dahu rekla.
Sad mi je bilo jasno zašto u zadnje vrijeme puštaju ITD band i moju pjesmu.
I tako je crna kujica s dvije bijele šape stigla u naš dom. Ne zna se tko je bio zaljubljeniji, blizanke u nju ili ona u blizanke.
Odmor na moru i nije odmor, ako onako mokre i slane ne odemo na pizzu. Poslije Ela i ja uzmemo sladoled od limuna, a Eta od vanilije. Tekila ga obožava. I slučajno joj polovica kugle uvijek ispadne.
„Gdje ti je sestra?“ pitam je navečer.
„Išla je prošetati Tekilu“, Eta ne diže pogled s mobitela.
Čujem lavež. Glasniji nego inače, i nekako isprekidan. Tekila utrči u kuću . Stoji ispred mene, prednjim nogama lupa o pod i laje.
„Gdje ti je Ela?“ na moj upit, okrenula se i potrčala. Eta za njom.
Ja sam trčala za njima. Plitko sam disala. Suze su mi navirale. U grlu mi se skupljala pljuvačka. Koža mi je bila ljepljiva. Osjećala sam čestice soli na vratu.
Ugledala sam je kako leži na boku. Tekila je i dalje lajala, a Eta plakala. Prestala sam disati. Kleknula sam pored nje. Osjetila sam bilo. Duboko sam udahnula.
„Idi po tetu Maricu“, viknula sam Eti. Tekila je trčala za njom.
Našla sam neki karton i mahala da je malo ohladim. Minute kao godine. Samo praznina. Mislim da i mene neko vrijeme nije bilo.
Poslije par sekundi, a činilo se satima, otvorila je oči.
„Elice, kako si?“ grlila sam je.
„Zavrtjelo mi se u glavi“, tiho je odgovorila.
„Ma mislim da nije ništa strašno, malo je dehidrirala, malo od vrućine. Ali pođite do Trogira na Prvu pomoć“, savjetovala je gospođa Marica. Sinoć je Tekilu spašavala, večeras Elu. Sva sreća da se sutra vraćamo kući.
Toni je zvao svakih deset minuta. Kako ga trebam u ovakvim trenucima. On je hrabriji dio našeg braka. Htio je sjesti u auto i doći, ali sam ga uvjerila da ne treba. Još mi samo treba brinuti kako će on stići do Rogoznice.
„Mama, mammaa, peku me leđa“ Eta stenje. O, ovo sigurno neće biti noć za spavanje.
Mažem je hladnim jogurtom. Nisam provjeravala jel su se mazale kremom za sunčanje.
Da je Toni ovdje, sad bi mi donio rashlađeno vino, zagrlio i milovao po kosi. Ja bih malo plakala, a on bi je još nježnije grlio.
Zaspala sam u fotelji ispred televizora. Ujutro sam u krilu zatekla susjedovog mačka. Probudila me Tekila. Jutros ga je pozdravila.
„Mama, mammaaa, što je to na zavjesama“, Eta će u panici.
Rukom pomaknem zavjesu i skakavca preselim u vrt.
U retrovizoru pogledam blizanke. Spavaju. Tekila leži između njih i mljacka.
„Kako je dobra tekila…“, pjevam razdragano.
Ulazim u mračni stan. Palim svjetlo, ono malo prigušeno u sobi. Zagušljivo je. Otvaram prozore. Raspremam torbu, perem ručnik i svoj kostim.
Izvadim burek od petka. Na vratima frižidera pogledam u sliku ultrazvuka. Dugo gledam u dvije loptice, poljubim Elu i Etu.
Na dnu slike je datum prije dvanaest godina.
Da su se rodile, sutra bismo slavili rođendan.
Okrenem Tonijev broj. Ne znam koje je sad vrijeme u Australiji. Nadam se da mi se neće njegova supruga javiti.
Ne javlja se nitko.
Otvorim bocu tekile.
