GOLORUK
I
I sve što sanjah,
postalo tuđe,
vrelim sam nožem
dno oka tako.
Svetlost voleo od
sebe luđe,
oreol s neba
prstima mako!
Sve ređe srećem
drhtavo biće,
mrki mi bezdan
nepozvani gost.
Ne žurim, neka,
još će da sviće,
prebrodih reku,
potopljen je most!
Okusio sam
stidljivo kapi,
života koji kao
dete mre.
U meni god to
zaludno vapi,
duša u telu kada
usni pre.
Glog crni, ljuti,
razorio prag,
drhteći kopnim,
bledi sejem trag!
II
I krv kad počne da
obgoreva,
ljubav se zgruša u
grudvicu tek.
Božanskim glasom lepota
peva,
nek` vedri život,
ja još čekam lek!
Sve što dotaknem
ne ogranava,
goloruk kuda sam
da juriša?
Večitim sankom da
l` mi se spava,
kad reč studena ko
kam utiša?
Čuvarko moja, zar
si iz mraka,
gledala mirno
razoreni plod?
Biljku u sebi ja
ti od straha
posekoh grubo -
okrvavljen rod.
Gospode, moram da
se obratim,
s izvora Tvoga daj
da zahvatim!
III
Kasnim bez krila,
željo mi pusta,
da vasione ja
ugrabim dah.
Jedino ćutnja grči
mi usta,
nem kao granit,
poslednji je mah!
Otrov vremena,
zelen, razliven,
mlado je lice
upilo svu kob.
Rušan i loman,
nevoljom skriven,
mirim se s lancem
kao dobri rob!
Kome se javljaš,
nebeska ptico?
Ne čujem, neću, ja
ti sasvim gluv.
Treptaji zadnji,
pesnička žico,
ne listam više,
kao korov suv.
Pomakao se iz svog
temena,
izrastao iz čudnog
semena!