Mate Milas | Moj se život raspada polako

 

Moj se život raspada polako

Više ništa spasiti ga neće

Prosuo sam, prosuo sam lako

Sve veselje, sve biserje sreće

 

Što me, Bože, ovakvoga stvori

Da u krčmi gušim svoje dane

Od uranka da mi želja gori

Kad će na grud žestica da kane

 

Pa se mrakom od mučnine prenem

Crnom rukom dodirujem tugu

Ničeg nema kamo god da krenem

U istome se opet vrtim krugu

 

I nestajem, nestajem polako

Više ništa spasiti me neće

Prosuo sam, prosuo sam lako

Sve veselje, sve biserje sreće

 

Mihai Eminescu | Godine prošle

Godine prošle na dug oblak sliče
Ponad ravnica, ne vrate se veće.
Jer mene danas očarati neće
Popijevke pučke i poganske priče.

Što dječačko je vedrilo mi čelo,
Jedva razumijeh, smislom ispunjeno-
Danas me zalud okružuješ sjenom
O, času tajne, sutonsko opijelo.

Da jekne zvuk iz prošlosti života,
Da opet dušu prožme ta milota,
Uzalud rukom po liri povlačim;

Mladosti traga na zreniku nema,
I negdašnja su slatka usta nijema,
Al' vrijeme za mnom raste-ja se mračim!

(1883.)
Eminescu
Prepjev: Mate Maras)