Anđelko Zablaćanski | Na razlivu života

Srč mog postojanja udenut u Tvoju hladnoću

Venčanu sa svim sutonima poznih jeseni,

Početak je nepovratnog puta u gluvu samoću,

Kad sve se tuge skupe samo u jednoj seni.

I biva tako dan u očima sve tmurniji, kraći,

Svaka misao o Tebi srcu je sve nejasnija,

U  vrtlogu zbilje i snova već se ne umem snaći

Dok me živim još čini Tvog bivstva čarolija.

Pružam li ruke k Nebu ili daljini što se gubi

Na razlivu tokova svetlosti i izmaglice,

Ne znam – osećam neko mi um svojom tupošću rubi,

Da pred istinom ne mogu poznati Tvoje lice.

Na kraju u strahu drhtim s mišlju o nepostojanju:

Tvog dela u meni i svemu što beše i biće – 

I gde su granice gordosti i smernom pokajanju,

Kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće.

Anđelko Zablaćanski | Minuti tišine

Šta život ima s tim

ako u pogledima još ima žara

mada, ćutnjom beremo

cvetove lijandera

za nas

i svaki minut tišine

daljinu grebe, para

a znamo

da u našim gordostima

umro je tetreba glas

Šta život ima s tim

ako posle trenutaka nemih

reč nas truje

umesto da leči

i svakom od nas je više

do sopstvene sujete stalo

nego do dve obične

a nebesima bliske reči

čak i kad znamo da je

svega zemnog još tako, tako malo

Šta život ima s tim

ako noć nikad ne svane 

pre negoli se 

dve duše dodirnu kroz nigdinu

žigosane istom samoćom

kô dve gole javorove grane

čekajući da neko 

drugi pokaže im života suštinu

Šta život ima s tim

ako su život oni sami

i svaka im greška mislima vajana

a oni u najsvetlijem danu

odani tami

a moć praštanja najdublja

tugom čuvana tajna.

Anđelko Zablaćanski | Ako

Ako nekad – tren neki 

oči mi oboji tugom

nevažno

da li u proleće 

ili s jeseni

vozovi će me odneti

nekom zakorovljenom prugom

bez straha zbog nestajanja

svetlosti u vaseljeni

Ako me bilo čiji korak

ka meni ili od mene

rastuži 

do nedohvata – sem uzdaha – 

ničega više 

da li blatnjavim drumom može 

bilo gde da se krene

bez straha od nestajanja 

pesme 

koja se ne zapiše

Ako me reč bez jeke

ipak udari posred čela

razbivši 

sve iluzije o razlici tuge 

i divota

odlaska ili ostajanja – 

izdaje sopstvenih načela

bez straha od nestajanja 

poslednjeg

belih vukova okota

ali ako mi sve prećute

pre zore

pre rođenja

šta će da me rastuži 

šta razveseli 

čiji sam rod – čiji plen

izgubiću se 

čvrsto grleći snoviđenja

bez straha od nestajanja 

kao što u senci jasena nestane 

mladi klen

Anđelko Zablaćanski | Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladosti

Anđelko Zablaćanski, rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladosti.

Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2011), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore, tina – izabrane pesme (2021); zbirku aforizama Palacanje (2006); zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019); knjigu proze, aforizama i satirične poezije Iza linije (2020).

Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze.

Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).

Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, beloruski i bugarski. Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).

Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa za književnost Suština poetike.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Živi u Glušcima.

PRAVO NA…

Jesu li dali sve tvoje

što rođenjem ti 

pripada

stopu zemlje, komad 

neba i sunca pune 

poglede

kao kad posle letnje 

kiše duga na reku pada

kao kad mesec vedrih

noći prospe zrake

blede

Jesu li ti rekli da

svitanje ne ume 

da stari

jedina mladost što se

svom početku uvek 

vraća

kao sklad uzvišene 

promisli i običnih 

stvari

kao zavada i ljubav 

s kojima žive sva braća

Jesu li ti otkrili sve 

tajne usnulog oblutka

neuke pretpostavke 

suštine u nečemu 

malom

kao kad u jednu nadu 

svaki se promašaj utka

kao da svi puti su u 

jednom koraku 

zastalom

Jesu li ti pokazali sve 

slike ljudskog 

postojanja

krvave tragove 

zverinja s hudim likom 

čoveka

kao kad pijan 

devičanstvo siluješ bez kajanja

kao početak i svršetak 

svakog minulog veka