Aleksandar Novaković | Zasijati u srcima ljudi

Šta sam ja tačno? Nije bitno. Ono što je bitno je-šta meni treba. Neki misle da je novac, uspeh, posed, slava ono što ti treba ali je istina da su to opšta mesta. Začin je ono što mi treba. Ne ginem ja za zlato i slavu već su mi oni sredstvo koje mi pomaže da dobijem začin. Udobno zavaljen u kući okruženoj prostranim imanjem, uz čašu dobrog vina i privlačnu ženu, ja mogu biti srećan neko vreme. Iako nemam začin. No, kako vreme odmiče, ja ću sve više želeti taj začin. Proganjaće me u snovima, iskakati iz popodnevnog dremeža, vrebati u retkim časovima dokolice kad, između dva posla, pijem kafu. Zli dusi koji igraju iznad crne kafe će svojim telima napraviti slova reči: PRIHVAĆENOST. To je taj začin.

Aleksandar Novaković | Žitije Matije Zgubidana

Života mu je nestalo kad i para. U pravi čas, reklo bi se. Jer živeo je Matija Zgubidan s merom, bez glavobolja, bez napora. On je bio bonvivan, diskretni cinik i esteta. Znao je da bude i erotoman i gurman. Hedonista koji, nekim čudom, skoro da nema strasti u sebi. Imao je i on svog demona ali je taj vrag sedeo smoren u malom mozgu i razvlači čašu crnog vina.

Aleksandar Novaković | U svom radu koristio je niz pseudonima

Aleksandar Novaković je rođen 1975. godine u Beogradu. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar i dramaturg, doktor nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta.

Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004), Aladinova čarobna lampa (Pinokio, Beograd, 2007), Naš čovjek (Hercegnovsko pozorište, koautor, 2008).

Zbirke drama: Bliskost (Svetozar Marković, Zaječar, 2006), Crna četvorka (Zona satire, elektronska knjiga, 2007), Posle Utopije (KC Kraljevo, 2009).

Autor je desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio Beograda.

Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti! (Matica srpska, Novi Sad, 1998) Neće moći (Alma, Beograd, 2006) Malo li je? (Alma, 2011)

Aleksandar Novaković | Da mogu da zaspim

Da mogu da zaspim

Sanjao bih kako

Stavljam veliku tabletu

metamfetamina

U cev tenka

I ispaljujem je

U lice Firera

I uz cigaretu

Uživam dok mu se

Lice rastače,

Da mogu da zaspim

Sanjao bih kako

Nikad nisam 

Čuo za

Fenetinil

Modafinil

Pervitin

Panzerschokolade

Fliegerschokolade

Da mogu da zaspim

Ne bih sanjao

Lica momaka

Iz čete Z

Obajsana odblescima

Iz bacača plamenova

Da mogu da zaspim

Sanjao bih

Da sam dete

I da ridam u majčinom krilu

I da mi kaže:

Sine, to si samo sanjao

Nikoga nisi ubio

Život je pred tobom

Da mogu da zaspim

Pa da se ne probdum

Bilo bi pravedno

Ali život

Nema veze s pravdom

Da mogu da zaspim

Da mogu da zaspim

Da mogu da zaspim