Nada Mitrović Uzelac | Potpis glagoljicom

 

(Nit koja ne poznaje granice)

Jesen osamdesete.

U veliki amfiteatar Fakulteta
tiho je ušao bogoliki profesor
i izgovorio:

„Iskoni bê Slovo...“

A onda, na tabli, napisao:

ⰋⰔⰍⰑⰐⰋ ⰁⰡ ⰔⰎⰑⰂⰑ...

U početku beše Reč.

Ćutali smo, svesni svog neznanja.

„Znaćete i vi, samo me pratite. Jednoga dana bićete ponosni..."

...Ko će OVO naučiti?
Šta će mi TO?
Da li je OVO književnost i jezik
za koji sam se toliko pripremala?

Vrzmala su se pitanja
nas, devetnaestogodišnjaka.

„Iskoni bê Slovo...“

Slušala sam glas profesora Eduarda Hercigonje.

Njegove su ruke oživljavale vekove,
dok je kreda crtala tajanstvene znake -
dušu prohujalog vremena.

„Ⱆ ⰒⰑⰝⰅⰕⰍⰖ ⰁⰅⰞⰅ ⰓⰅⰝ...“

U početku beše Reč...

Vodio nas je do kamenog Krka,
gde kleše opat Držiha:

„Azъ vъ ime Otca...“

(ⰀⰈⰟ ⰂⰟ ⰋⰏⰅ ⰑⰕⰜⰀ)

Dao mi je u zalog
pismo iz devetog veka,
živu nit koja traje
doVEKa i doVIJEKa.

Decenije su prošle.

Ja sam tu nit prenela dalje,
preko svih reka, preko granica,
preko svih istorijskih previranja.

*Samo znanje nema granice,
ni pasoše,
ni putovnice.

U mojim beogradskim učionicama
ti isti znaci ponovo su oživeli.

Dečji prsti učili su „znakove“,
pa da od njih kroje reči
i nižu rečenice.

Na kraju,
pred odlazak iz osnovne škole,
čekao ih je poslednji kontrolni zadatak.

„Potpiši se, dete,
pismom iz davnina.
Imenom. Nadimkom.
Imenom i prezimenom,
ali slovima koja pamte
naš Početak.“

Gledala sam ih kako ponosno
ispisuju „sebe“
dalekom glagoljicom.

Dugovečno mastilo našeg Traga
prelivalo se i u njihove domove.

Ah, sreće moje:
deca su postala učitelji roditelja.

Na kuhinjskim stolovima
mame i tate mojih učenika
učili su
kako da potpišu sopstveni život
pismom svojih predaka.

Nečujno, al' moćno znanje!

Šaputala sam sebi:

„Sve dok se jedno beogradsko dete
potpisuje glagoljicom,
živi i glas mog profesora iz Zagreba.“

Trag je ostavljen.

Svetlost ide dalje.
I traje u bezVREMENju.

Nada
ⰐⰀⰄⰀ

Nada Mitrović Uzelac

ⰐⰀⰄⰀ ⰏⰋⰕⰓⰑⰂⰋⰝ ⰖⰈⰅⰎⰀⰜ