Već odavno
poznajem Maju Šiprak, što preko društvenih mreža, što preko zajedničkih
prijatelja, njenih fotografija i glasa sa videa u kojima čita svoje stihove.
Maju poznajem najviše preko njene poezije, koja u
sebi nosi izuzetan senzibilitet, koji me dodirnuo u tom našem pred upoznavanju.
Nosi u sebi refleksije i tonove boja kojima je slikala sve svoje žudnje u
čekanjima na obalama mora i čežnje u šetnjama kamenitim ulicama gradova.
Maja Šiprak, hrvatska
pesnikinja, dugi niz godina prisutna na književnim portalima, iza sebe ima osam
objavljenih knjiga sa interesantnim naslovima. Već od 2012. godine, predstavila
se poezijom u knjizi „Žena u Meni“, a ja je intenzivno pratim od „Boja tvojih dodira“,
2014. godine, kada me privukla emocija koja me prožimala dok sam čitala njene
stihove. Pamtim ih po prelivanju boja i dodira kože koje bude ženstvenost i
zapravo ženu čine posebnom.
Potom je zbirka „Okus opore svile“ koju je objavila 2019. godine zagolicala moju maštu i poželela sam zaista i da upoznam ovu predivnu zagonetnu pesnikinju. Igrom slučaja, u rukama imam rukopis „Poezije pod jedrima“ i radujem se svakom stihu koji me poveo na različita mesta, ali s jednog ne bih baš da me diraju...