Miljan Jelić | Jedan nesrećni slučaj (3. dio)

             Te noći niko nije dobro spavao. Predsednik se prevrtao sa jedne strane kreveta na drugu, konstantno premotavajući u glavi susret sa službenicima Biroa za dezinsekciju – rekao im je sve što je bilo potrebno, objasnio koji je tip insekta u pitanju, da je teror bubašvaba i nekakvih žuto-crnih bubamara (koje su se sjatile kod nas sa nekog šlepera dopremljenog iz Afrike) prevršio svaku meru, te da „pošten svet mora paziti gde gazi ako namerava da se ne isprlja“. Gospođa Tot je isprva zaspala na kanabetu, puhćući ustašcima dok joj je njena podbula životinjica grejala noge. Nažalost, starica se probudila tek oko pola četiri ujutru kada je zglobovi počeše iznova boleti. U normalnim situacijama, sasvim je bilo uobičajeno za nju da se vrati snu, no sada, prisetivši se neugodnog sutrašnjeg susreta odluči da razbistri glavu, te pristavi samovar za crni čaj, a koji je godio niskom jutarnjem pritisku. Artan je ceo dan bio potpuno opušten, premda je ranije ustao, pa je držao da će se na vreme uspavati ako uzme da čita knjigu. Stavio je mrežicu preko nemirne sede kose i tek što je prešao dve strane, pade u dubok san pa zahrka. No, kada je sat otkucao pola tri, već se bio probudio i, nervozan što iznova ne može da zaspi, odluči da zapali cigaretu koja ga je rasanila te je, unesrećen, nastavio da puši sve do svitanja. Leartu je možda ipak bilo najteže. Šetao je po svom stančiću, gladio brke, pa ih kratio zubima, pljuckajući oštre dlačice na tepih.

Miljan Jelić | Jedan nesrećni slučaj (2. dio)

             Iznad njegove glave, na zidu, stajao je stari telefon marke M50, kupljen, iz prostog razloga što, prema priznanju pojedinih, tada neprisutnih stanara, svaka moderna zgrada mora imati svoj telefon, za komunalne poslove zgrade, koji bi, u svakom trenutku, mogao svima biti dostupan. Vremenom (a to nije dugo trajalo), ispostavilo se da je isti predugo pod ključem, da se koristi prevashodno u dekorativne svrhe – a najviše kada dođe delegacija skupštine stanara druge zgrade za vreme pojedinih svetkovina ili zajedničkih banketa. I eto, posle skoro deset godina, ovaj primerak švajcarske tehnologije je ugledao svetlost dana, cela tri sata ga je prala Nataša, inače, tamošnja kućepaziteljka zadužena za održavanje zajedničkih prostorija, tavana, podruma i bašte, a između ostalog, i ovog telefona. Sada je sijao blistav, crn, sa brojčanikom u čijem se središtu nalazio broj najbliže policijske postaje. Posedovao je dva zvonceta pričvršćena pri vrhu i slušalicu okačenu o srebrnastu ručicu koja se nesigurno klatila na najmanje povlačenje vrckaste žičice.

Miljan Jelić | Jedan nesrećni slučaj (1. dio)

„Ja vam kažem, svima ovde, da su to razmažena dečurlija! “, gospođa Tot je kroz kašalj izgovarala dok se držala za suknju, ostavljajući svoga mačka u krilu. To beše debela, braonkasta životinja, mudrog pogleda, kao da i sama shvata potrebu da maženje mora za kratko prestati – gazdarica, kad god je uzbuđena bi čupala delove svoje garderobe, pa to ni sada nije bio izuzetak. Na glavi je stajao stari damski šešir sa tilom, a haljina joj beše kičasta, okićena predstavama cveća što su oponašale radove holandskih slikara.

„Ponavljam – od kada je iznajmio stan ovde, neprestana sumnja je padala na njega. Visok, malokrvan, izgubljenog pogleda. To, složićete se, nije normalno stanje, pogotovo kada je neko student kao što je bio on…“, zahuktala se i ponovo uze mačka u ruke, a isti se kroz blagi mjauk iskezi na ostale članove skupštine stanara.

„Gospođo Tot, a ja vam treći put ponavljam, a sada je već 19:30,  da 1) ovo nije predmet rasprave našeg sastanka; naprotiv, predmet naćeg…izvinjavam se, našeg sastanka je pitanje da li se ovaj nesrećni mladić, a naš komšija, uopšte obesio ili nije i 2) svakako ne mogu uneti u zapisnik vaše privatno mišljenje o njemu, pored toga što istovremeno i vodim sastanak i zapisujem ko je šta rekao…“, razdraženo je govorio predsednik kućnog saveta, dok je prstima prelazio preko ćele. Bio je to čovek srednje visine, bez kose i obrva; ponekad bi mešao slovo „š“ sa slovom „ć“ i obratno, a što je bilo prouzrokovano nepravilnim rasporedom pojedinih zuba. „Dakle“, nastavio je jednakim tonom, „da li se Spiridon obesio u svom stanu na šestom spratu, u stanu broj trideset i devet? “

Miljan Jelić | Vazduh

Ne znam kada sam ostao bez ruke. Da li je to bilo odjednom, ili sam ruku gubio korak po korak, sve dok potpuno nije iščezla? Možda je samo nestala u cugu, mada ponekad pomislim da je iznenada dobila na providnosti, a onda sve više i više bledela, kao dim, da bi prazan prostor do malčice ispod desnog lakta otkrio fudbalski teren sa igračima koji su nezainteresovano lupali loptu o metalne reklame na tribinama.