Kolumne

utorak, 21. lipnja 2022.

Miljan Jelić | Jedan nesrećni slučaj (2. dio)

             Iznad njegove glave, na zidu, stajao je stari telefon marke M50, kupljen, iz prostog razloga što, prema priznanju pojedinih, tada neprisutnih stanara, svaka moderna zgrada mora imati svoj telefon, za komunalne poslove zgrade, koji bi, u svakom trenutku, mogao svima biti dostupan. Vremenom (a to nije dugo trajalo), ispostavilo se da je isti predugo pod ključem, da se koristi prevashodno u dekorativne svrhe – a najviše kada dođe delegacija skupštine stanara druge zgrade za vreme pojedinih svetkovina ili zajedničkih banketa. I eto, posle skoro deset godina, ovaj primerak švajcarske tehnologije je ugledao svetlost dana, cela tri sata ga je prala Nataša, inače, tamošnja kućepaziteljka zadužena za održavanje zajedničkih prostorija, tavana, podruma i bašte, a između ostalog, i ovog telefona. Sada je sijao blistav, crn, sa brojčanikom u čijem se središtu nalazio broj najbliže policijske postaje. Posedovao je dva zvonceta pričvršćena pri vrhu i slušalicu okačenu o srebrnastu ručicu koja se nesigurno klatila na najmanje povlačenje vrckaste žičice.

Uzeo je aparat i zamolio nekoga da mu pročita broj odgovarajuće službe. Leart ustade, te mu brzo izdiktira broj, usled čega je predsednik okrenuo pogrešnu kombinaciju, pa je insistirao da se broj ponovi, što je nervozni Leart od muke i učinio, za nijansu usporivši diktiranje. Nakon što je čuo telefonski signal, stavio je naočare, koje su do tada oklembešene visile za vratom. Sa druge strane se, odjednom, promolio anonimni glas koji je predstavio sebe kao dežurnu službu lokalne policijske uprave. Razgovor je, ako ga je predsednik valjano preneo (a nemamo razloga da mu uskratimo veru povodom dijaloga), izgledao približno ovako:

„Dobar dan, zovem vas u svojstvu predsednika skupštine stanara zgrade iz ulice Emea Sezera broj 2b, želeo bih da prijavim jedan nesrećan slučaj…znate…“, pa stavi ruku preko mikrofona, kao da je želeo da stiša sebe, „ …u pitanju je samoubistvo. “

„Vidite, mi za to nismo nadležni, najbolje je da pozovete, ili ako vama trenutno nije dobro, čujemo vam po glasu da ste malo utučeni, da kontaktirate SOS službu Centra za prevenciju suicida. Ako hoćete, vrlo bismo bili radi da vam izdiktiramo njihov broj…“

„Hvala vam, ali ja sam sasvim dobro, zapravo, nikada se bolje nisam ni osećao, a i veče je prijatno…“

„Čekajte, vi ne nameravate da se ubijete? “

„Ko, ja? Svašta, pa naravno da ne nameravam, ono što hoću jeste da prijavim da je izvesni mladić, student, Spiridon H…Hur…Spiridon Hre… nema veze, naš stanar Spiridon H. izvršio suicid većanjem…pardon, hoću reći vešanjem. “

Trudio se da svoju govornu manu ispravi, pa je polako pričao, razvlačeći reči.

„Strašno…da li ste imali sednicu skupštine stanara? To nam je jako bitno kako bismo mogli da proverimo sve potrebne stvari, kako bi imali makar neke „predinformacije“ – a, znate, sama procedura za sazivanje i održavanje vanrednih sednica kada se dogodi ovako nesrećan slučaj je najbolje sredstvo za odbranu od lakomislenih postupanja i prevarnih ponašanja pojedinih stanara koji bi poverenje policije voleli da nadigraju…“

„Slažem se, u potpunosti se slažem – vas zapisnik čeka ovde, a ja bih zamolio da se što pre dovučete do naše zgrade – znate, jako je neprijatna situacija, tu je jedna dama sa dvoje mlade dece, ona je stalno nešto uzdržana prilikom glasanja, ali dobro – kako kaže ona – u besmislenim situacijama je najbolje biti uzdržan…“, te je prekorno pogleda, „… deca mogu da se sekiraju i plaše, pa tu je onda i gospođa Tot, samoubistvo se odigralo baš iznad njenog stana, a ona je stara dama iz ugledne građanske porodice, elegantna, ima dve mačke koje su joj jedini rod i ispomoć u starim danima, osim nas komšija koji joj ovde-onde pomažemo koliko možemo naravno…“

Gospođa Tot je poslušno klimala glavom na svaku reč predsednikovu, a žena sa naočarima je samo odrično odmahnula glavom – ne zbog svoje izjave, već zbog načina na koji se ovaj ophodio prema njoj.

„Svakako, odmah ćemo poslati dežurnu patrolu, mislim da imamo upravo jednu ekipu na raspolaganju, stanite za časak, samo da proverim…“

Sa druge strane trčanje, sagovornik se raspituje gde je novi auto koji je prekjuče došao, a zatim se, uz krčanje signala, vratio:

„Svakako imamo potpunu uslugu vama na raspolaganju, samo nam recite tačnu adresu. “

„Mislim da sam vam već spomenuo, makar uzgredno - adresa je Emea Sezera broj 2b. “

„Izvinite, za časak, samo da proverim… (čuje se blago tipkanje sa druge strane, a sama veza je zakrčala par puta)… pa vi ste, čini mi se, veoma udaljeni od nas. Kažite mi, samo, kako se zove naseljeno mesto kome pripada vaš objekat? “

„Teško da to možemo odrediti…“, predsednik uzdahnu a zatim tugaljivo pogleda komšiluk, pa bojažljivo produži, „ …međutim, pouzdano znam da smo pripadali dvadeset godina K-ovskom upravnom okrugu, čiji je administrativni centar upravo taj, istoimeni gradić. Nakon što je došlo do reforme javne uprave, deo upravnog okruga na kojem se nalazi naša zgrada pripao je S-ovskom okrugu, koji je, kao što ste mogli videti i u novinama uostalom, bio preterano naseljen svakojakim svetom, te policija u tom delu naše zemlje nije mogla da preduzima sve mere blagovremeno, često je kasnila ili propuštala da učini bilo šta, a čak je i svaljivala sve obaveze na K-ovski kraj koji posle promene nije imao nikakve veze sa nama, iako su nam konstantno u S-ovskom okrugu govorili da je i dalje K-ovsko odeljenje nadležno za naše poslove, s obzirom da na S-ovske organe još uvek nisu preneta ovlašćenja - iako smo mi odavno već bili u njihovom rejonu. Verovali smo nakon svega, da će naš nesrećni status konačno biti rešen kada smo dobili obaveštenje da S-ovski rejon (dakle, naš novi okrug) podeljen na dva nova: S-ovski (kome mi više nismo pripadali, jer je znatno severnije od nas, dok smo mi dosta južnije, dole, u ravničarskom delu i to skroz ispod reke, ako se sećate) i L-ški okrug koji je postao naš novi administrativni pojas. Upravo smo baš vas zvali zbog svega toga, držeći se cele hronologije našega premeštanja iz jedne nadležnosti pod druge i praćenje cele administrativne reforme u našem regionu, jer ste vi, kao policijska uprava za L-ški kraj jedini koji ima ikakve kompetencije nad nama, makar i jednu dodirnu tačku.“

Kada je završio, od napornog objašnjavanja mu se stegoše grudi, pa je potmulo jauknuo. Leart mu je pridržao slušalicu da se malko istegne i razmrda, pa je ponovo uze i prisloni na uvo, kada je uhvatio policajca nakon što je otpočeo novo predavanje: „…tako da bih vas zamolio samo da mi kažete u sklopu kojeg gradića, ili, makar sela se nalazite? “

„Pa, trenutno, ne postoji naselje. “

„Kako ne postoji – zar ni seoce? “

„Ups, izvinjavam se, htedoh da kažem postoji – tu smo mi, na žalost samo jedna zgrada, osmospratinca. “

„Zar nema ostalih kuća ili bilo čega oko vas, bar nešto što bi moglo vaše prebivalište da nazove naseljem, da vas, barem privremeno, zavedemo u knjige? Ili, ako ste ostatak nekakvog starijeg mesta, možda da i preko toga potražimo…“

„Ne nažalost, to je samo jedna zgrada dok se prvi gradić nalazi dvadesetak kilometara od nas - ali (ponosno naglasi) uskoro šemo…ovaj, ćemo zato dobiti put (a on će početi da se gradi naredne godine); doduše, biće smešten na dva kilometra od nas, mada to neće predstavljati neki preterani problem, uostalom, kod nas je sve ravno, brzo se stiže, samo čovek da pusti korak…“

„Upravo gledam podatke o vašoj adresi, nije mi jasno ni kako ste uspeli da dobijete tablu sa brojevima ni ime ulice…a da li ste duboko uvereni da je u pitanju samoubistvo? “

„Da sasvim…“, on pogleda ostale stanare, tražeći podršku u njima, kao da su mogli čuti privatan razgovor, „ …evo, imamo i zapisnik, sve je spremno - samo da vas doćekamo…“

„To bi zaista bilo primereno, no posve neizvodljivo…“, zašušta veza zbog duvanja u mikrofon, „Hajde, čak i da zanemarimo to što se vi zapravo nalazite u nedođiji, što se nalazite daleko od nas, pa čak i nedostatak puteva – za to bi bila potrebna organizacija čitave spasilačke misije, a mi za to nemamo sredstava. No, ono što je možda najbitnije jeste taj problem samoubistva…da se nalazite bliže, da mi uopšte možemo i doći do vas, samoubistvo bi i dalje bilo problem ali ne ni nepremostiv – mi bismo prišli, izvršili saslušanje pojedinih stanara i sproveli jednostavan uviđaj koji bi više bio pro forme, skinuli bi telo, te bi se kasnije uključili i eksperti koji bi obavili autopsiju ili štagod…u ovom slučaju, kada ste nam saopštili vašu geografsku poziciju, tačnije, pokušali da je opišete, problem dobija znatno drugojačiju dimenziju. Da ste rekli da je u pitanju obično ubistvo, jasno je da bismo morali doći – naravno, bilo bi teško i mučno, iziskivalo bi određene pripreme – ono je opasno krivično delo, znatno povređuje javni interes, u svim vremenskim epohama i na svim meridijanima ovaj je zločin neprihvatljiv i sve zemlje se udružuju da satiru ubice svim snagama uprežući najmodernije tehnologije za svetu stvar zaštite prava kao i najistaknutije stručnjake - kriminologe. Međutim, samoubica ne vređa javni interes, samo ga potvrđuje – on ubija samoga sebe, a ne ubija druge ljude – u tome i jeste njegova vrlina. Ne želim da ulazim u to da li je to zločin iz nekog drugog aspekta ili ne – neko bi rekao da su samoubice najveći zločinci, ali za nas oni svakako to nisu – to nije krivično delo, a, ako mene pitate, samoubice niko ne juri, i njihovo nesrećno delovanje je samo njihova stvar…“

Predsednik je bespomoćno slušao službenikovo naglabanje, dok mu se mačak gospođe Tot umiljavao, tarući se o njegove somotske pantalone što nije ni primetio. Oblizao je usne i sa povraćenom odlučnoću pokuša da vrati razgovor na normalan kolosek:

„Dobro, hošete li reši da nam ne možete pomoši? “

„Ne, otkud ste to pomislili? Naprotiv, mi ćemo vam pomoći, no samo putem saveta, a koji će vam biti od fantastične koristi. Imate nekoliko opcija, a to morate imati u vidu te me pažljivo saslušajte. Najpre biste mogli pozvati hitnu pomoć – oni vole samoubistva, samo im morate reći da je samoubistvo pokušano, ili da se nesrećnik još uvek bori za život. Međutim, vrlo je moguće da će vas prvo uputiti na policiju, pa tek kada policija izađe na teren i pošto obavi sve zadatke, tek onda hitna pomoć želi da reaguje. Tako da vam ne preporučujem ovaj put – teško ćete bilo šta postići, a s obzirom na udaljenost vaše zgrade možete prokockati poverenje zdravstvenih ustanova za neke docnije situacije, ako vas kada pogodi bolest ili iznenadna epidemija. Ukoliko im kažete da je u pitanju ubistvo, bolje i ne pokušavajte, jer je stvar već dovedena pred svršen čin.  Međutim, po meni, naravno, ovo je samo moje mišljenje, najizvesniji put jeste da kontaktirate dežurnu službu za dezinsekciju – u našim krajevima nema mnogo insekata, pa se obraduju kad god im neko pomene navalu bubašvaba ili mrava jer samo tako mogu da pravdaju budžetiranje iz opštinske kase. Opet vas molim da ne spominjete ubistvo – tada će vas uputiti najpre na nas, pa tek kada mi budemo svršili sa svim našim delatnostima, tek bi oni tada došli – naravno, pošto mi nikada ne bismo došli vama u posetu, ta epopeja bi bila gotova jer bez naše prethodne akcije ni služba za dezinsekciju neće izaći na teren. U suprotnom – ako spomenete samoubistvo, reći će vam da pozovete hitnu pomoć, a vi pošto budete pozvali hitnu pomoć, ista će vam reći da ste bili obavezni da pozovete nas, još će da vas izgrde za nesavesnost i nepoznavanje osnovne kulture…dakle, da li sam jasna? “

„Svakako da ste jasni – da li biste bili ljubazni samo da mi kažete koji je broj nadležne službe za dezinsekciju? “

„Samo momenat…imam ovde sve papire sa važnim brojevima…aha! To je 444-7272. Ne zaboravite – služba za dezinsekciju. Oni su javni radnici i biće u obavezi da skinu telo i da ga transportuju – možda će sve to potrajati, ali bar će posao biti završen…“

„Hvala, doviđenja! “

            Svi su sa nestrpljenjem iščekivali šta će se dogoditi nakon spuštene slušalice, osim, naravno, Artana koji je odsutno kolutao očima i majke koja je nešto objašnjavala deci držeći ih za ručice. Predsednikovo čelo beše orošeno znojem, a glatka ćela, koja se potmulo sjajila s vremena na vreme, sada je blistala pod salonskom plafonjerom. „I? “, upita Leart dok je stojećki torbom tresao grudve peruti sa sakoa, na što se mačak štrecnu te pobeže u krilo gospođi Tot.

„Imamo problem“, smutno otpoče izlaganje predsednik, „izgleda da šemo morati da zovemo biro za dezinsekciju…“

Na to se svi uzburkaše, mnogi su negodovali, tvrdeći da to nije profesionalno sa njihove strane, drugi su kukali da će se telo raspasti, a već je nešto počelo da smrdi (gospođa Tot je u ovome svakako prednjačila), a poneki glasić, piskutav ali sa stavom, se ipak čuo a koji je pozivao da stanari uzmu stvar u svoje ruke i sami skinu telo (drhturavi Leart je bio jedini koji je smatrao ovo ispravnim rešenjem).

„Ljudi, ljudi, tiće…tiše molim vas…kukumavčenjem ništa dobiti nećemo – molim vas - i ne pomišljajte da sami skidamo telo sa konopca i da ga vucaramo kilometrima kroz stepu, pa pobogu – šta ako nas neko vidi ili, ne daj bože naletimo na policijski auto. Ne, ne dame i gospodo, molim vas da me saslušate – hajde da stavimo jednom tačku na sve ovo…evo već je pola jedanaest…“

„Mislim da možemo glasati šta dalje? “, javio se jedan mlađi čovek, zadrigao i rumen u obrazima koji se nije preterano isticao u javnim raspravljanjima, podržavajući svojim glasom svaku većinsku odluku.

„Ne, slućajte, ja sam predsednik, i molim vas da saslušate, veš smo izgubili dosta vremena na važna i presudna biranja, hajde da se manemo toga! “, prodrao se uz komično brkanje „š“ i „ć“, a kada je zaključio pouzdano da je graja utihnula, pređe rukom preko temena i nastavi. „Stvari stoje ovako – znam da ćemo se načekati, ali bolje je da sigurno krenemo ka rešavanju problema nego da ne krenemo nigde ili sami sebe da inkriminišemo – dakle, pozvaću sada dezinsekcionu službu, oni rade stalno - i dan i noć, i siguran sam da će se dovući do nas u najskorije vreme…“, zadihao se jako pa se držao za grudi koje su ga opet presekle. „Sada ćemo se svi razići i kada se službenici nacrtaju ispred naše kapije, spustiću se dole da im otključam, a vi nas čekajte ispred stana gde se mladić ubio…izvinjavam se, obesio. “

Stajao je nepomičan neko vreme dok sa sigurnošću nije utvrdio da su ljudi zaista počeli da se udaljavaju sa sednice, neki se polako vukući uz stepenice, dok su ostali pošli ka liftu, u tišini. Jedino je Leart ostao da asistira, ne bi li požurivao predsednika sa telefonskim pozivom i prepisivanjem zapisnika od prošle sednice kao i dovršavanja današnjeg. Beše strašno frustriran, svestan da ne može opovrgnuti predsednikov izbor, ali se makar trudio da utiče na njegovu usporenost, a u tome se krila njegova velika nada. Nakon što je novi razgovor obavljen – uz pridržavanje stroge procedure policije poput nespominjanja ubistva ili samoubistva – obojica otidoše u svoje sobe, direktno u krevete.

(nastavlja se)

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.