Miljan Jelić | Jedan nesrećni slučaj (3. dio)

             Te noći niko nije dobro spavao. Predsednik se prevrtao sa jedne strane kreveta na drugu, konstantno premotavajući u glavi susret sa službenicima Biroa za dezinsekciju – rekao im je sve što je bilo potrebno, objasnio koji je tip insekta u pitanju, da je teror bubašvaba i nekakvih žuto-crnih bubamara (koje su se sjatile kod nas sa nekog šlepera dopremljenog iz Afrike) prevršio svaku meru, te da „pošten svet mora paziti gde gazi ako namerava da se ne isprlja“. Gospođa Tot je isprva zaspala na kanabetu, puhćući ustašcima dok joj je njena podbula životinjica grejala noge. Nažalost, starica se probudila tek oko pola četiri ujutru kada je zglobovi počeše iznova boleti. U normalnim situacijama, sasvim je bilo uobičajeno za nju da se vrati snu, no sada, prisetivši se neugodnog sutrašnjeg susreta odluči da razbistri glavu, te pristavi samovar za crni čaj, a koji je godio niskom jutarnjem pritisku. Artan je ceo dan bio potpuno opušten, premda je ranije ustao, pa je držao da će se na vreme uspavati ako uzme da čita knjigu. Stavio je mrežicu preko nemirne sede kose i tek što je prešao dve strane, pade u dubok san pa zahrka. No, kada je sat otkucao pola tri, već se bio probudio i, nervozan što iznova ne može da zaspi, odluči da zapali cigaretu koja ga je rasanila te je, unesrećen, nastavio da puši sve do svitanja. Leartu je možda ipak bilo najteže. Šetao je po svom stančiću, gladio brke, pa ih kratio zubima, pljuckajući oštre dlačice na tepih.

Čak se nije odvajao od svoje torbe koju je vucarao od terase do klozeta i nazad, a ta je ruta bila najduža i najnapornija, omogućavajući mu da se primiri pred počinak. Međutim, pred kraj svake ponovljene ture, legao bi na čaršavom prekriveni trosed, osluškivao različite zvuke što su dopirali iz ostalih stanova (između ostalog, i Artanovo struganje), pa opet započeo noćna marširanja. Teško je spavati ako imate toliko strastveno nadanje kakvo ga on poseduje, a što i sam priznaje. Takve su osobe anksiozne, spremne da rizikuju svoje zdravlje celovečernjim bdenjima, plašeći se da bi njihove nade u brzo i glatko ostvarenje nečega mogle iscureti baš kao što svaki pokušaj da dosegnu dobro kojem aspiriraju curi kroz prste. I što bi teže bilo postići zacrtani cilj, ili, što bi se taj pesak u stisnutoj pesnici brže praznio, to bi nada postajala intenzivnija, a, samim tim, njegovo spavanje nedovoljnije. No, to ostavimo psiholozima – za nas je dovoljno reći da je bio ubeđen da će problem biti rešen sutra, da će se sastanak još u zoru dovršiti i dospeti do njegove tačke dnevnog reda – a, ako ne, da će mu sigurno komšije ipak dati saglasnost, makar na neki polu-formalan način. I na kraju, ipak bi bilo nepravedno zapostaviti verovatno jedinu osobu koja je smogla snage da mirno spava – majku sa decom. Ona ih je smestila u postelju, pripremila ručak za sutra, očistila prašinu u stanu, i zalila cveće. Nakon svih uspešno odrađenih zadataka, izmrcvarena se sručila u krevet i zaspala najmirnijim snom, bez hrkanja ili gušenja, zaboravivši čak da skine naočari.

Tek pošto je svanulo, zakrčalo je električno zvono koje je obaveštavalo da nepoznati posetilac stoji pred kapijama stare zgrade. Svi se počeše kretati ka dogovorenom mestu, ka stanu br. 39, mestu nesrećnog događaja, a gde sada navodno sve vrvi od buba; jedino je mama spavala čvrstim snom i pored višestrukog drndanja interfona. Predsednik se istog trena nacrtao u hodniku da otključa vrata, kao i da upali svetlo i pripremi hranu i piće za goste. U salon uđoše muškarac i žena, očito umorni, sa dubokim podočnjacima i raščupanih kosa. Ispod zakrvavljenih očiju izbijala je para od vlage i hladnoće načetog jutra. Stajali su pred predsednikom drhturavi, vidno smrznuti (ipak je trebalo pešačiti kilometrima van Glavnog puta, ne bi li se ovaj objekat imao na vidiku), iako su nosili debele, gužvane skafandere zelene boje. O leđima su bili okačeni kanisteri sa otrovom, a o pojasu različite bočice i po ruksak, te knjižice koje su ličile na otrcane teftere. Predsednik je položio tanjirče sa dvopecima premazanim puterom i sirupom od kajsija na improvizovani stočić, a zatim stavi pored i bokal hladne vode. Nakon što se rukovao sa njima, ponudi ih skromnim doručkom.

„Zahvaljujemo, kao da smo usluženi… “, odgovoriše istovremeno, sumornim tonom. Zatim, rukom pokazaše na spisak stanova, pa dvaput kažiprstima udariše na broj 39 koji se teško mogao razaznati od jedne braonkaste skrame. Izvadiše svoje beležnice, zamisliše se na sekund, pa počeše lutati pogledima po zidovima, no nezadovoljno upitaše: „Koliko je sati? “ Predsednik napeto odgovori da je već šest i petnaest, te iskoristi priliku da im se srdačno zahvali što su došli do nas koji smo udaljeni, kao i da će im, ukoliko je potrebno, ponuditi smeštaj, na šta su ga samo blentavo pogledali, ne izustivši ništa. Videvši da je pridošli dvojac tražio olovku, on im pruži neki svoj grafitni patrljak, te zapisaše par komentara u sveščice i krenuše ka problematičnom apartmanu stepeništem uz otužno frktanje, jer se lift ponovo zaglavio.

Ispred ulaznih vrata Spiridonovog stana, tačnije, stana kojega je bio zakupac, sjatilo se tušta i tma sveta – pa čak i onih koji nisu učestvovali na jučerašnjem sastanku. Umnogome su ličili na službena lica Biroa, sa zastakljenim beonjačama i umornim, požutelim i pepeljastim licima, s tim što ih, kada su se javni radnici pojavili, obuze nekakva pritajena radost. Mnogi su gledali postrance, kao da se stide, drugi su čak prekrili usne šakama skrivajući blagotvorne osmejke, a treći - oni najsnažniji, uspeli su da zadrže svoje nerasanjene izraze iako su kasnije svi redom priznavali da su bili oduševljeni i – da nije bilo barijere kakva je svečanost i podozrenje javnih institucija, čiji su ljudi doputovali iz dalekog administrativnog centra, iz značajnog grada, verovatno bi ih dočekali kao oslobodioce.

Gospođa Tot je isprva gledala u stranu, a zatim, kada se malo oslobodila, poče da ih zagleda izdaleka, analizirajući ih. Naposletku, nije uspela da se suzdrži a da im ne priđe sa mačkom kojega je nosila pod miškom. Nudila ih je čajem i biskvitima a zatim (kada su potpuno odbacivali, prećutno, sve njene ponude) poče da im prinosi svoga ljubimca i govori kako se oni njemu sviđaju i kako je dugo čeznuo za nekim uzvišenim bićima i ljudima van ove zgradurine. Kada se malko oslobodila, čak je otišla toliko daleko da ih je tapšala po ramenima (kasnije se strašno suzdržavala da ih ne zagrli) i hvalila ih kao poštene i vredne mlade ljude koji su spremni da rade svoj posao i da bi ceo svet propao bez njih ako bi se njihova Služba rasformirala.

Sa druge strane, Artanu je njegova nesanica bila potpuno neshvatljiva s obzirom da se pred njima držao kao i na sastanku, a onda se setio da bi to moglo biti i usled susreta sa novim licima koja dugo nije video. I dalje ravan i apatičan, sada beše premoren, čak je i smetnuo sa uma da skine svoju mrežicu; pa ipak su kroz njega vezle tanke niti vedrog raspoloženja (što se videlo na prevojima brade i boricama) prouzrokovanog prisustvom novih prilika, iako su iste otišle u stan iznad gospođe Tot, a ne na tavanski prostor kako je on to bezuspešno insistirao. U tom smislu, Artan je pripadao onoj trećoj grupi, koja je licima preklopila svoju veselost.

Leart je predstavljao svakako drugojačiji primer – prekrio je usta rukama kao da je krik hteo da mu sklizne sa usana, i ukočen od uzbuđenja rasejano koračao napred – nazad. Pružao im je ruke da se upoznaju, tapšao po ramenima, pa je ishitreno utrčao u susednu šupu da donese stolice ne bi li posedeli ukoliko je to potrebno, a onda se još više obradova kada su odgovorili da „samo žele da završe posao i da se kupe“. Kada je to čuo, otpoče da pravi krug oko njih, mlatarajući rukama i izdajući naredbe kako ostatak ne bi pravio probleme dok bi ovi kalauzom otvarali vrata.

Majka dvoje dece je znatno okasnila – zapravo, stigla je malo pre trenutka kada je kalauz poslednji put zazvečao otvorivši Spiridonova vrata uz prasak lakovanog drveta. Bila je sveža i odmorna, lika nepromenjenog od jučerašnjeg dana, kosa sređena i očešljana, a od nje je dopirao miris jutarnje kafe koju je prethodno popila natenane, uz knjigu. Ostavila je decu u krevetu, da se naspavaju – računala je da će sve ovo nedugo trajati, te će imati vremena da se pojavi za njihovo buđenje. Iako je očuvala svoj uzdržani stav prema celoj toj ujdurmi, nije mogla a da ne proviri kroz kordon koji je Leart napravio, sada zamahujući torbom. Ugledavši kako nepoznati ljudi razvaljuju vrata, cinično se osmehnula i sa odvratnošću prešla preko svojih komšija koji su navijali i bodrili javne radnike, a posle se sklonila iza, prekrštenih ruku.

Kada su šarke poispadale, oduševljenje se više nije moglo kriti i svi su ljubili jedni druge, rukovali se i čestitali, a u znak zahvalnosti se poklanjali članovima Biroa koji su samo klimnuli glavom. Najpre su oni ušli u zagušljivi stan koji je smrdeo na buđ i memlu, a za njima su nestrpljivo navalili i ostali, te kroz uzani hodnik nagrnuše u dnevnu sobu.

            Sunce je već uveliko ulazilo kroz malo prozorče sa suprotne strane ovog ćumeza, raskriljenih zastora, pa se sve sa lakoćom moglo opaziti. Sa leve strane se nalazila polica sa raznoraznim knjigama, od kojih su najzastupljenije bile one iz istorije umetnosti, o teorijama oblika, arhitekturi i tesarskim tehnikama i materijalima u vajarstvu. Sa desne strane beše umetnut radni sto preko kojega je bio rasprostrt ogroman hamer - papir načičkan skicama, te velika električna lampa sa skinutim abažurom pored i hrpom olovaka i lenjira razbacanih duž ivica. Na podu, preko vunenog tepiha ležala je oborena stoličica, neugledna, sa par rezbarenih dekoracija na naslonjači. Iznad, sa držača na kojem je nekoć bio luster, sada je na konopcima visila ogromna maketa ptice, sačinjena od tankih drvenih gredica pričvršćenih ekserima i ponekom gumenom pantljikom. Međutim – Spiridonovog tela, na opšte zaprepašćenje, nije bilo nigde.

            „Gde je? “, zabezeknuto povika predsednik, dok mu je parket pucao pod stopalima.

Stanari su bespomoćno počeli da preturaju i prevrću stvari, ignorišući apele radnika službe dezinsekcije da će oni sami pokušati da nađu opisane insekte i da zaista nema potrebe da se obični građani zavlače pod nameštaj niti po uglovima sobe – jer, tobože, celokupnu opremu poseduju i svakolika stručna znanja – a uostalom, zato su plaćeni i to njihovim parama, a od sredstava poreskih obveznika su i završavali potrebne škole da bi se mogli baviti ovim pozivom. No, to nije mnogo umirilo komšiluk koji je nastavio da kopa i rastura po sobi – neverovatno je na šta je sve spremno ljudsko biće, pogotovo kada je iznevereno!

Bacali su se pod tepih, ne bi li našli makar i najjadniju naznaku da je telo visilo upravo ovde gde sada „leti“ mrtva ptica. Grupa od dvoje je na kolenima otpuzala od ostatka ekipe, pa se zavukla iza biblioteke, jer navodno „samoubice vole da čuvaju oproštajne poruke na skrovitim mestima, ne na vidljivim – kako bi mučili one što su im najmiliji nepotrebnim traženjima“. Jedan rezident, do sada nepoznat, ugurao se ispod stola pokušavajući da prouči brazde na parketu koje je napravila stolica svojim metalnim, zarđalim nogarama, pa je gmizao vamo – tamo uvijajući se poput kišne gliste, istrajan u želji da rekonstruiše pad. Leart je počeo da čupa zavese ubeđen da je neko pre njih (možda dečakova rodbina ili prijatelj – mada, kako bi iko mogao da dođe neprimećeno u ovaj udaljeni kraj?) došao, ušetao i skinuo telo kako ne bi visilo; po njemu je najlogičnije da se nalazi, u tom slučaju, tačno iza draperija, jer su bile neprovidne i nezgrapne. Majka, čija su deca sada pridošla jer nisu mogla spavati od buke, ulete u stan i poče da se dere „Šta radite to! Molim vas prekinite, sve ćete mu upropastiti!“

Zatim, u pratnji dece koju niko nije primećivao, pokuša da kaže nešto Leartu na uvo, koristeći njegovo rame da ga dosegne, propinjući se istovremeno nožnim prstićima. Ovaj je odgurnu, a jadna žena udari glavom o ivicu stola te se raskrvavljena surva na tepih, bez svesti. Dečica je brzo okružiše i kleknuše a zatim bespomoćno zaridaše – jedno ju je mazilo po kosi u kojoj se napravi krvavi čuperak, dok je drugo lupkalo po obrazu i vuklo za ramena. U tom trenutku, predsednik vrisnu „Izgleda da insekt nije ovde – hej ti – idi tamo, vas dvoje – trk na ovu stranu! Hitno je, moramo da pokrijemo sve prostorije! “

Istog trenutka se razmileše po preostalim delovima budžaka. Leart je za zadatak dobio da pretraži kupatilo, a Artan i gospođa Tot ispariše u trpezariju. Gospođa je stalno zanovetala Artanu kako sa nedovoljnom predanošću traži, mada ni sama nije znala šta je to što traže niti gde je sama polazišna tačka potere. Sve vreme je držala debelog mačora za miškom koji je melanholično mjaukao, i žalila se „kako je ona stara, pa ne može da traži“, i „ kako je on ipak inspektor, a između ostalog, mlađi od nje, pa još i muškarac“, a koje je rečenice prekidala kašljucanjima ili, izbacivanjem salive nosa u svoju maramicu. Artan je bio zajapuren i u potpunosti posvećen poslu te nije ni mogao čuti zanovetanja starije komšinice – beše zanesen idejom šta bi mogao da nađe, a što bi se moglo izneti kao indicija da je telo bilo ovde. Radi odmazde za neposlušnost, gospođa Tot mu kradomice svuče mrežicu, ostavivši kosu da se talasa na tankim snopovima vazduha iz hola zgrade. U trenutku kada je rukom pretraživao kesu sa đubretom ispod sudopere, nešto napravi na njegovoj ruci nekoliko ogrebotina, na šta tupo jauknu. Iz kese izjuri crna, mršava mačketina pravo pred gospođine noge koja je oduševljeno ciknula: „Mici! Mici moja mala…pa svuda sam te tražila ljubavi moja! Kako si žgoljava i nesrećna, sada će mamica da te hrani i bićeš ponovo punačka i lepa, baš kao tvoj bata…“, izgovorivši, pogleda svoju drugu, debeljuškastu živuljku pod miškom uputivši joj poljubac; mačak ljubomorno zakmeča. Artan je poludeo od besa:

            „Znao sam da je ta tvoja mačketina napravila haos, a baš sam se pitao gde je taj mali kostur – izgladnjuješ životinje do smrti, a mene nazivaš lažovom! “, oči su mu sevale, a sa usana je ispadala pljuvačna pena.

            „Izvinjavam se, ali nisam se ja busala u grudi kako sam čula pad stolice i zatezanje konopaca – ja sam samo smatrala da se nezgoda dogodila iznad moga stana, odnosno ovde u broju trideset devet…“, rekla je ponosno, dižući nos i nameštajući šešir, „uostalom, ja moje mačke hranim, a ova je nestašna pa voli da se igra žmurke – to što su drugi sebični i što je niko nije ni negovao, to je druga stvar…“

            „Kako možeš to da kažeš! Samo sam spomenuo da sam to sa kanapima i stolicom čuo, ali nisam ni rekao da se to odigralo ovde. Onaj se obesio na tavanu, kao što sam isprva i istakao, dok ova mačka pravi karambol po tuđoj imovini! “

            „Moja mačka ne pravi karambol, a pogotovo ne na tuđem posedu – naprotiv, ona može da pravi probleme, a to čini isključivo kada je zli ljudi ne hrane, a koji i ne pomisle da mi prijave da su je primetili – jer, nemoguće da je niko do sada nije uočio…tražila sam je već tri dana, ne mogu da dođem k sebi od jada! I da znate samo…“, napravila je uvređen izraz, skidajući šešir koristeći ga mesto lepeze, „ja ću protiv vas prijavu, pa ćemo se videti na sudu! Uf, uz to i privremenu meru, pa da znate kada ćete moći tako sa mnom da priča bivši inspektor, samo još jednom da mi se nepristojno obratite…“

            „Još jednom me nazovi inspektorom…“, zamuckujući od gneva zacičao je Artan, kad utom uđe predsednik. Bio je naslonjen na okvir vrata i pognute glave, sa ćelom koja je bacala svetlo po tanjirima i escajgu, a ruke behu uvučene u pantalone. Pokušavao je nešto da kaže, otvarao je usta, ali bi ih iznova zaklapao, osvrćući se iza ramena, ka okupljenoj rulji, koja je još uvek ćeretala, mada, sve tiše i tiše, dok je potpuno nije progutao muk. „Dosta…d-dosta je bilo… “, promuca. Pa opet, kao da je skupljao snagu, prošaputa:

„Izvolite kod nas. “ 

U centralnoj sobi, gde je i najveći lom nastao, stajao je okupljen gotovo ceo komšiluk. To su sada bili polu-ljudi, oborenih glava, nekako još više požuteli i prebledeli nego od nesanice, umalo prozirni. Poneko je čak i udario kolenima na patos, zarivajući glavu među šake, dahćući polako. Ko je bio dovoljno žilav da okrene leđa, zurio bi kroz prozor, prema beskrajnoj niziji što je pucala pod dokonim suncem ili par oblačaka što su virkali iza horizonta.

Stanari behu postavljeni u polukrug, opkolivši delomice mladog momka, koji je unezvereno preletao očima po slomljenom stolu, polupanoj polici, knjigama koje su poispadale na tepih sa pocepanim stranicama, iščupanim zavesama i odalamljenoj nogari stolice, zaustavivši se na ptici koja je netaknuta i dalje visila sa plafona. Dečko je bio umoran, verovatno je tek ušetao u stan sa dugog puta, što se moglo zaključiti po dugačkom jesenjem mantilu i kabastom koferu oivičenom metalom i pratećim priveskom na kome je pisala poznata adresa. Tanka, plava kosa bila je neuredna, a sa belog, mršavog lica mu se otimao vrisak, koga samo zgrčeni obrazi i jagodice zadržaše da ne pobegne. Dotad onesvešćena majka, sa decom na grudima, poče da se budi, pipkajući ranu. Ugledavši novajliju, sa usana joj se nehotice odao tih uzdah: „Spiridon H…“

(kraj)