Martina Bogovac | Pod patnjama

Samlevena pod udarcima bez ijednog pokreta,
moja je nada ponovo oteta,
zarobljena od stranca, potpunog neznanca,
što svaki put isto se zove,
baca krovove, ruši avione, buši balone,
u bezdan sve tone.
Podmeće mi privremeno primirje,
pomalo mi da sreće nečije,
malo prostranstva da vidim bez straha
dok me na kraju puta čeka zmija šarka.
Kao čaršav što prekriva stari nameštaj,
celofanom tanjir zamotan,
ceradom balvan sačuvan,
pod patnjama život isklesan.

Martina Bogovac | Strah sam zaboravila

Strah sam odavno zaboravila
dok sam se šapatom molila,
u jazbini bezdušnika,
u krilu nevernika,
kroz osvetu povređenog,
zaboravljanje davno izgubljenog.
Vapajem u jednini, suzama u množini,
sa obe ruke branjena, osmehom hranjena,
tvojim likom zamagljena, u nesreći zaglavljena.
Sedlom bez konjanika, ijednog krika,
čula se rika povređenog mučenika,
bestidnog cilja, probuđeni vampiri,
krivi stubovi večitog utvrđenja,
iskrzane tapete podbulog oblika,
beonjača žuta… crvenim kaputom ogrnuta.

Martina Bogovac | Magla

Lepljiva, tečna, kao vosak kad se topi,
po koži prianja,
od neprijatnog dodira jeza se stvara,
na usta izlazi para, surova magla nevidljivo razara.
Zverska smrt hara,
instinkt preživljavanja, bez trunke kajanja,
na odmorištu pasa lajanja,
nehajanja zbog sečiva oštrih
obroka posnih, želja žalosnih.
Od davnih priča, onih starosnih,
noge klecaju dok se za snagu bore,
otvorite prolaze što nepoznato zbore
da provaliji daju meso, gladni da ne mole.
Do svanuća promrzla pluća,
modri prsti, čeljusti se oštre,
servirane gozbe od mutnih ideala,
dok žalosno plače majka stara,
nad kamenom pločom nadvila se glava.