Helena Himel |Komad večnosti

Rekao je da ne voli obećanja. I zaćutao. Razumela sam. Često nas zarobe. Ponekad puste onog šarenog zmaja o kojem sanjam. Da leti. Između razuma i osećaja. Nateraju da se prepustimo i zaboravimo ko smo doista. Tako izgubljeni u njima, zalutamo, raširimo krila i čekamo. Čekamo da se dogodi. Priča. U kojoj voliš igru prstiju. Zagrljaje i poljupce koji se provuku dok spavaš. I priželjkuješ "komad večnosti". Uz April Rain i Missing Someone I’ ve Never Seen.

Rekao je da i danas sanja. Noć u kojoj ćemo putovati zajedno, obavijeni magijom reči. U kojoj će trzaji tela, otkriti naše najdublje tajne. One na koje smo zaboravili. Dok smo živeli u nekim drugim ljudima. Koje nismo voleli. Da se "noću jače oseća". I podsetio da su prave ljubavi samo one koje bi odabrao potpuno slep. Dok osećaš.

Njegovo Volim te, ostavlja trag. Dotiče svaku poru na koži. Razliva boje niz vratnu žilu i ramena. I čeka. Da svaka dobije svoje mesto. Rasprši čežnju i setu. Pod prstima. Koji plešu.Te noći sam upoznala ljubav. I naučila da je prava, samo ona koju ne mogu da definišem. Ona kojoj priča ne treba. Jer je već ispričana. Srcem.

Helena Himel | Neko te nije voleo kako treba

Ljubav je more, pesak i po prvi put svetlost kamenčića u tvojoj ruci. Kako ih samo vešto odabiraš i govoriš da svaki od njih ima priču. Onda ih sklanjaš u stranu, dok ih ja krišom uzimam i stavljam u kutijicu za nakit. Rekao si da je čuvati ljubav isto što i čuvati trenutak. Uhvatio si me za ruku i nastavio da posmatraš neke nepresušne daljine, žedan onoga što bismo mogli biti.

Črteži na telu, opušci cigarete, eterična ulja lipe i tvoj miris u zraku. Igra pogleda i želja. Smeh i prsti koji prolaze kroz moju kosu i zaustavljaju se na vratu. Dah koji struji niz pršljenove. I samo jedan, poljubac u čelo, koji kada bi mogao da govori, vrištao bi – „pokloni mi srce, tu nema šta da boli“

Poneka priča o Bosforu, poezija Nazim Hikmeta. I tvoje tiho izgovorene reči: „Neko te nije voleo kako treba“.

Helena Himel | Stvarnost

Rekao si da voliš stvarnost. Među suncokretima, u očima boje žita. Da tragaš za mirisom kubanskog šećera, kupina i borovih šuma. Da sanjaš o maslinjaku i plantaži kafe u kojoj se kupaš i izjutra dotičeš mesec u kosi žene koju voliš.

Da je za tebe stvarnost pučina, more i pena. Leto, satenska haljina u tramvaju i smaragdni šešir na belom pesku. Brdo, divljina i pustoš. Sloboda, galop konja. Kuća od pruća, svetlo na ulaznim vratima i dotrajali kamin na trošnom podu od hrasta. Da je stvarnost sav onaj prostor između nas. Pod okriljem vetrenjača, svetionika. Neispričanih priča. Kojima nedostaju istrošeni zagrljaji. Lotosov cvet. Šume. I smeh.

Stvarnost je vrt misli, u kojem vlada ljubav. Beskrajne njive, pšenica. Parče neba u rukama. I daljina među prstima.

Stvarnost je kad ćutimo, a putujemo. Brodom, do Karipskog mora.

– Ti si ga vešto obojila. A, ja sam tu, samo ponekad. Zbog kontura. Da stvarnost i volim te, ne odluta. Negde u onom prostoru, između nas.

Prošaputao je. I prošao prstima preko mog uha.

Helena Himel | Fališ mi

Davao je sebe. Toliko. Da znam da treba da ćutim. Još uvek. Ponekad. Da izgovorim fališ mi, samo onda kad osetim njegovo ime na svom telu. Onako, šapatom. Tiho i nežno. Dok niko ne sluša. Ne oseća. Sem nas. Voleo je „Priču“, a ja sam je iznova osećala duž vrhova njegovih prstiju, mirisa koji su me budili nedeljom. Danom kojim se sve završavalo i započinjalo iznova.

Verovao je u princeze. Da one ne plaču. Već sazrevaju. Često sam bila njegova princeza.

Govorio je da je ljubav kao vino. Dopire do svakog dela, tebe. Prožimate se. Budite sećanja jedan u drugom. Volite setu. Čeznete.

Mrsio bi mi kosu, pogledom svlačio tajne dok bih ležala na njegovim grudima i pokušavala da izmerim veličinu njegovog osmeha. Zagrlio bi me, tako da osetim svaki trzaj njegovog tela. Dah bi strujao niz kožu. Začuo bi se eho, naših imena. Tada se ne bih micala.

Fališ mi.

Helena Himel | Leptir

Želela sam. Još jednom. Tebe. Uz stisak ruke. Koji će progovoriti. I zagrliti osećaje. Te večeri. Dok oblačiš crnu košulju. I stavljaš manžetne. Jer znaš da ću i ovaj put, odabrati crvenu haljinu. I dozvoliti da me voliš. Tako da ne posumnjaš. U kraj.

Uvek si okrenut ledjima, i tih dok izgovaraš – Volim te. Igraš se s maglom na prozorskom oknu. Slikaš prstima, leptire. Kažeš da liče na mene. Da vole slobodu. Lete. Da nikad nisu dovoljno blizu, da bi ih mogao nazvati svojim. Tada zaćutiš. Grizeš donju usnu. I u isto vreme oblačiš kaput.

Zatvaraš vrata, dok puštam da teče tišina.

Nisam ti rekla da leptiri imaju tajnu. Da puštaju ljude u svoja srca, samo onda kada ih vole iz daljine.

Helena Himel | Beli šal

Bila je jedna od najlepših ulica u Beogradu. U decembru. Od sedam do devet. Mirisala bi na ljubav. Kuvano vino. Cimet. I pečeno kestenje. Recitovao bi Borhesa. Dok ne zaplačem. I poželim još trenutaka. Još malo, tebe. Da me uhvatiš za ruku i da trčimo u beskraj. Da nas zaustavljaju samo zagrljaji. I oni poljupci u čelo, koji se dogode, pred sam kraj. Kad zima dopre do naših kostiju. I izgovoriš stihove Ujevića :“ Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.“

Bila je najlepša ulica u Beogradu. Čak i onda. Kada bi se led otopio i sprao svu nežnost koju je krila. I dok bi u džepovima pronalazili pahulje, koje smo kradom jedan drugom ostavljali.

Znali smo. Da nestaju, samo onda kada su blizu srca.

Tačno u devet. Puštao bi mi ruku. I šaputao. Vreme je. Oprosti, ljubavi. Oprosti i belom šalu.

Helena Himel | Još uvek. Ponekad

Ležali smo. Skučeni jedan do drugog. Uz Desankinu, ˶Strepnju“. I Selimovićeva, ˶Sjećanja“. Između nekih prećutanih osećaja. Što zaigraju samo onda kad požele da nas večno od njih otrgnu. Uspomene. Godine. I ono čega smo se najviše plašili. Vremena. Koje je preostalo. Za ljubav.

Davno si rekao da pravi izbor nije uvek i najbolji. Ali je bitno da je Tvoj, pravi. Te noći sam poželela da odem s tobom. Negde. Daleko. Na neko vreme. Dan ili dva. Meseci bi bili tegobni za nas. Naučili smo da živimo kroz beskrajno duge sate, minute, sekunde koje nam se zavuku pod kožu. I ne odlaze. Danima. One koje bi mirisale na tvoju zanesenost i čežnju. Nedokučivost pogleda. Svih onih reči kojih sam se plašila. I njihove vere. U danas. I nekad. Da draga, može značiti tvoja. ˶Od nožnog palca do čela“. Da definisanje ruši uzvišenost koju ljubav ima. Da je vrlo lako raširiti ruke i oterati nemire. Sve one misli koje se jave kad spoznaš setu, dok preslušavaš, Markesa i ˶Si supieras“.

Tada bi prstima prelazio preko mojih dlanova. Dok ne zadrhtim. Osetim sve one poljupce, od kojih bežim. Još uvek. Ponekad.