Ivan Tumbas | Izvor Bune

Svaka tica svome mistu leti,
makar s’ tugom napušteni jadi,
svome rodnom kraju želim poći,
makar malčak šnjime provest noći.

Proujale godine,
gazde se izminjale,
al’ osta izvor isti,
ko’ što su kazli naši pređi,
na vrvu osta kula Stjepana,
crkve stare nema,
a zidina kome smeta.

Nemarim obašo sam,
prapostojnu naši stari,
napio se vode,
sa izvora Bune čiste.

Bistra vodo al’ si brza,
jakost tvoju Bunjevac čuva,
otrli su sve korene naše,
nedam izbrisat riči zapisane.

Divane mi dođoši novi,
da su to samo moji snovi,
jel’ Bunjevac ne bi tamo.

Kazo sam dicama mojim,
što se nesmi zaboravit tako,
svoj rodni pra kraj dičnih Bunjevaca,
izvor i kamen naših praotaca...