Natali Šarić | Cvita autorici „Knjige o samopomoći“

                           

        Sad se Cvita misli je l' luda il' nesretna. U suhoj ruci grči još jednu Knjigu o samopomoći. Malo prolista pa ostavi. Onda joj opet vrag ne da mira pa krene za korice. Rekla je sebi da joj je òna zadnja. Nakon nje mjesec i pol nije došla k sebi. I eto ti ga na. Sve bi rado pročitala da joj dođe 'u pamet' da stvarno postoji život toliko drukčiji od ovog. Zna Cvita da je to mazanje očiju. Pokaži joj ženu koja ne bi sve to smislila da se 'pofudra', a i pop zna da najviše novaca zaradi knjiga. Kao da je u njima sam vrag. Al' opet... lagati, pa u knjigu staviti? U svetinju?

         „Onda i Bog svašta möre nalagat. Bož'prosti, kolko god san žvakala Bibliju, i kolko god su u njeno ime fratri uz oltar balali, sve mi se čini da ima rupa.“

         U ovoj Knjizi o samopomoći, opet isto: Morate vjerovati u sebe. Napustite stanje žrtve. Suprotstavite se zlostavljaču. Zauzmite stav i pokažite neposluh. Potražite pomoć. SOS telefon za žene i djecu žrtve nasilja 0800 655 222... Ne gubite vjeru.

         „Aha, je, je. Lako je tebi prdit, autorice draga. Ne čuj ti jednom mog Macana iz prve, pa š vidit šta je vira u sebe. Neš lišo proć. Kad te taj dovati i provuče kroz šake, viruješ samo njemu. Ni Bogu. Samo maloj snazi u njegovoj šaki. Moliš joj se, klečiš, obližeš joj oltar – jedan, drugi, treći –  rada bi odanit, potkupit, al više te ne voli pa nemaš š čin. Sve! Tad bi sve dala da si umukla na vrime. Nema ti, mala, toga kod mog Macana.

         A kad se sitin... Najlipši. U gradu. Ma u Krajni. Niko ko moj. Visok. Crn. Gorile oči ko konjske sapi u litnje pridvečerje. Osta samo konj. Ja mislila, lip, pa ga zato zovu Macan. Ka, lip ka macan. Među najlipšima, najlipši. Nije ga bilo teško volit. Letila san ka vila. Bolje reć ka guska, ali ko je zna da duša tako brzo more splasnit.

         Znala je ta njegova muškadija. Mi – kokoši, nismo. Šaka mu teška ko mäca. A ti, gospoja iz te Knjige o samopomoći, siguro nisi ni čula za mäcu. Bez nje ništa, blaga vridi, a teška ko noć. I tako, on, uvik u nekoj tuči, karanju, križa rogove sa svakin mulcen. Nit miri kile, nit bira vrime. Ajme. Tako ti je neko, ko je ton macon dobio po ćiverici, okrunio mog Andriju, moju beštiju, dičjin imenon. Čovik bi reka - nikad uj'st neće. A on – tare li me, tare.

         Šta sad? Opet ću popit batine kad me uvati s ton tvojon Knjigom o samopomoći. Kako to Bog namisti da je ova moja stoka luđa kad je knjiga deblja. Ko da se ruga. Možda bi tio da ne čitam ništa osim Biblije. Nikad Nju nije kindario. Možda se boji? Pravo da ti rečen, ne boji se on ni Njega, draga samopomoćnice.

         Znaš šta, Bogo moj?! Neman ti ja puno za izgubit. Da me možda neće izlemat? Ha, eto ti čuda. Možda me sveže za kočetu. Pročitat ću ja i ovu do korice. Samo ne bi volila da umisto mene odgonja kravu u polje. Onako jadan, umoran i nasekiran, jer je šef govno. Il guba? Kako kad, al uvik nešto od to dvoje.

         Kravica moja. Utjeha moja. Meka, topla, i sluša. Al tužna, brate. Tužna i bog. Minjala bi se ja s njon pa da u miru priživljen, vrime priživin. Skupa bi nas dvi brojile zvizde, disale mirno, sporo. Neprimlaćeno. Neubiveno.

A moj Macan, kad nju potira u polje, štap mu brži od pameti, a moja Roza od pameti sporija. Pa ko i ja – cilo tilo na friži i pulije. Eto ti, moja autorice, tvoje Knjige o samopomoći.

         Ma volila bi ja tebe pitat, eto, na primjer, šta bi ti rekla za moju Rozu. Je li i ona žrtva i bi li se i ona tribala uzjogunit? Kad vidi štap, da se ritne? Da prolije mliko kad čuje beštimju? A ženo drága, nasmija ti mene i moju nevolju. Al vidim da i Roska maše repon. Neka onda.

A deder... sad za ozbiljno, šta bi moja Roska da Macan repetira? Mi smo ponosni ljudi. Svaka kuća ima štogod oružja. Bi li ona pripoznala? Išta?

         Ništa! Ništa ti, ženo, ne znaš, a tolko knjižurina napisala. Daće Bog da cijev pripozna, a metak - nikad, pa da se ne ritne. Samo stane, ne mrda, drži dah i sluša srce. Svoje. Sve dok čuje, dobro je.

Eto ti samopomoći, gospojo moja, samopomoći iz Svita punog Cvita, Macana i Rozih. Svrni malo pa š vidit. Možda pripoznaš život. Jer... ništa bitnije od pripoznat. Doklen će on  ić, kolko će zajunit, kad će puštat i oće li stat. Stat, gospojo drága. Stat!

         Reću ja tebi našu tajnu za samopomoć, a cila tvoja filozofija more u ariju. Po naški: PRIPOZNAJ! NE RONJAJ! NE ČIČI! Sve ostalo je... ostalo. Inako neš nigdi.

Ajmo vidit šta si još pametna napisala.“

_________________________________

1. arija – zrak
2. balat – plesati
3. beštimja – psovka
4. (ne) čiči – (ne) zapomagaj, (ne) plači
5. ćiverica – glava (suknena kapa)
6. friž – ožiljak
7. karanje – tuča
8. kočeta – starinska postelja
9. (proći) lišo – (proći) bez posljedica
10. mäca – veliki čekić
11. macan – snažan čovjek
12. möre – može
13. mulac – izvanbračni dječak, nevaljalac
14. pulija – maleni kolutić (prišiva se na odjevni predmet kao ukras)
15. svrnit – svratiti, navratiti
16. uj'st – ujesti
17. uzjogunit (se) – zainatiti (se)