Na studen vitar kuća bez cakla i ponistre, bez drveni vrata, pari se kada još diše. Kada će se svaki tren zanjihat ona kadena od vire. Praznina je istkala srebrn bodon čipku prababe Franke i sad visi u kantunin ka ures vrimena ol oni od dote.
Puvnen li moga bi se otvorit niki tajni prolaz među korenjen.
Kuća ka izdanak naše loze nikla srid zamišjena kamena trsja na brigu misto u podanku, pa se ka mladica izvila, ka starica nakrivila, kukove o suhoziđi naslonila. Neka se zna doklen je čije.
Crni joj rubac gornji pod vezuje, grede ka krnjatci... ni štrige, ni crvotočine. Sve je prazno. Ničeg za prigrist osim sumnje. Sve je izila naftalina od propuva. U dnu kamenih skala latena teča kada je iz zemje izresla. Koje li oskudno obilje.
Kuća bez ponistre jutrom vraća moru krmeljave otoke, a noću ušuškava se u nebeske bumbake.
Čigova je kada nije moja?
Kuća moje prababe Franke...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.