Jasminka-Hržić Grubelić | Fjaka

 

Jeba te, al je vruće. Kalma je bonaca, sve je zaleglo. Bandira na zvoniku ne mrda. Na radiju puštaju Doris Dragović, cili album. Bit će da se ni njima ne da radit po ovon zvizdanu. Nema ni muva, tako ti Boga, tolko je vruće i suvo. Baš bi iša malo ubit oko. Ajme, al san se naija, ova moja baš lipo kuva. Još san i popija žmuj bevande, šta reć. Popija bi ja još, al ne da ovi moj vrag od žene. A danas bi moga bit muško i lagano je odjebat pa mrknit bar još jednu. I`l dvi. Pa žedan san a i vino nan je baš dobro ove godine. Šteta ga vodon ridit. E, a moga bi popit i čašu ciloga. Aj, evo, išla je na dvor, neće ni skužit…. Ajme šta je dobro iskrenit čašu ladnog bilog na vaki dan!

• Mate, beštijo, jesan ti rekla da smiš popit samo jednu ritku bevandu posli ručka!

Ma kako je skužila?! Gledan je u čudu.

• Šta si blesav, nisan ćorava, po bocuna fali!

Drugi put ću dotočit vode u bocu, kako se toga nisan pri sitija?! Ajme sad neće prestat govorit po ure, satrt će mi cili gušt. A kad san je prvi put pojubija bila je opita ka i ja. I umiljata. Ka mačka. A vidi je sad. Brontulaje po cile dane. Ista njena mater. 

• Dobar dan, Mare! Jeste doma? Evo nas, došli smo!

Jebate, dozva san je. Punicu, mislin. Evo je, došla je s malin, čuvala ga, dok smo radili. A baš ga je mogla počuvat još dvi ure, da malo odmorin. Jebate, ne znan jel mi se vako spi od posla il vina, al brate, da mi je sad leć, Boga bi vidija.

• Jerko, reci mami dobar dan!

Mami, mami. A tati? Tati ništa, isto ka da me i nema. A možda i bolje, možda uspin na stolici malo odrimat. Ma moš mislit. Evo ga, već je počeja plakat. Nih dvi su se uzvrtile oko njega ka dvi kokoši.

• Nemoj, Jere, nemoj plakat, molin te. Evo, dat će mama…šta bi tija, ljubavi? Jel ti pelena mokra pa ti smeta? Daj da mama vidi…Aj, zlato, nemoj se tako bacat, daj da te prominin, bit će ti lakše… ajde ljubavi…

Punica ide po suvu pelenu, a mali se ne da ni taknit. Bit će da i njemu smeta ova vrućina, nervozan je za popizdit. Dok se ona bori sa malin, ja gledan di bi moga uvatit crtu, dok me niko ne abadaje. A e, moš mislit. Evo je, žena  se sitila da san tu i kreću rafalne zapovidi.

• Pojačaj klimu, stavi za kavu, pospremi suđe u makinu, al po malo da ne lupaš i stišaj ti prokleti radio. Jesi me čuja?

Govori ispod glasa, ton joj je miran, ali znan kolko je sati. Dižen se bez riči, slušan, šta ću. Zadnje što nan triba je svađa pred diteton i punicon. Punica se vratila s čiston pelenon.

• A, vidi njega, odlipia se od stolice! Ma bravo, zete, bravo. Veliki je to uspih za tebe.

E, pa da ovo ni za popizdit?! U mojoj kući?!

• Šuti, ma. Ne provociraj bez veze. Ostavi ga na miru. Daj mi tu pelenu.

Moja Mare. Ljube moja. I sa materon priča ka i s menon. Tiho i mirno. Punica je začepila, mali i dalje plače.

• Ššššššššššš…lipi moj veliki dečko…aj, strpi se malo, znan da ti ovo smeta, al moramo…evo, sad će mama, samo čas…

Traje to presvlačenje desetak minuti. Skuva san kavu, ja i punica sidimo uz pune čikare i šutimo. Evo je, ka da ima neku čaroliju, ili šta ja znan šta, uspila je presvuć i umirit maloga. Sidi joj u krilu, glavu je naslonija na njena prsa i prebire prstiće. Presta je plakat, iako još malo trza tilon i glavon. Dobro je, bit će dobro. Možda i zaspi. I ja bi onda moga ić leć, jebate, šta bi to bilo dobro. A u kurac!

• Evo me, došla san doma! Mamaaaaa, ima li šta za izist?

Dere se ka luda, a stoput smo joj rekli da ne smi vikat po kući! Kate, Kate…evo ga, opet. Opet bisni! Ajme, kako ju je trisnija glavon o prsa! 

• Mare, Mare, jesi dobro?! Kate, đava te lipi odnija, jesmo ti rekli da se ne smiš derat!

Aj punica u kurac, prestani se ti derat. Kate ima dvanajst godin, koja je tvoja isprika?! Dižen se polako i uziman maloga k sebi. Šapćen joj u uvo.

• Jel te jako boli?

Gleda u me onin svojin velikin plavin očima i vidin bol, samo na čas. Već drugu sekundu, moja Mare je tu. Punica joj prilazi, grli je kratko. 

• Dobro san, mama. U redu je.

Punici su oči pune suza. Jeba te, al mi ide na živce. Mali se baca, vrišti, jedva ga držin. Bojin se da se negdi ne udari, povridia je mater, a sad bi moga i sebe. Stra me da ga stišćen prejako. Vidin da je Kate sva problidila, i ona bi mogla počet plakat. U pizdu materinu, još san zaboravija stišat radio. Nosin ga u spavaću sobu, tamo je mir. Nek ženskadija dođe na se. U, Boga mi, dobro ga drži ovaj put. Po malo, Jere, po malo. Proć će. Ajde, evo, naša san slušalice. Oćeš? Ne? Ipak oćeš? Dobro. Ajde, neću te više stiskat, samo se umiri. Tako, po malo. Sve će biti dobro. Evo, pustija san te. Kako je ono reka? Oni prvi doktor? Da si bolestan je reka. Autizam, reka je. I još je reka da nećeš volit društvo, da nas nećeš razumit, da nećeš govorit, čitat, pisat, da će ti smetat buka, da se nećeš grlit, da ćeš se bacat, da ćeš cili život bit takav i svašta je još reka. Dobro je, ljuljaj se, nema veze, tako ćeš se umirit. Nemoj se lupat po glavi, Jere, sve je dobro. Ajde, mali, ajde. A ona druga doktorica je rekla da to nije bolest nego stanje. I da smo došli rano i da se s tobon puno toga more radit. I još je rekla i da te triba puno volit i bit strpljiv sa tobon. I da će sve bit kako triba bit. Ka i sa svakin drugin diteton. Ona mi se svidila, a onog doktora san skoro posla u pizdu materinu. I bi, da me Mare nije trknila nogon ispod stola. Dobro je. Vidiš da si se smiria, polako. Potraje to, al prođe. Evo, bolje je. Al te iscrpilo. Lipo moje dite. Nikidan si me pogleda, onako sa strane, i vidija san di ti se oči smiju, i onako stidljivo si reka „Ta!“. Još san cili sritan radi toga. 

Evo ga, popeja se na krevet, gužva plahtu rukama, više ne vrišti, samo jeca, sve tiše i tiše. Dobro je, utihnija je. Još ću malo sačekat… evo, zaspa je. Možda i ja iman neku čaroliju? Spavaj, mali, spavaj. Kad se probudiš igrat ćeš se na kockice sa sekon, to voliš. Vragu i oni doktor. Šta on zna? I barba Frane mi je bija čudan, pa je lipo poživija. I volili smo ga svi. Dobro, ne svi. Sićan se kad san se potuka sa Stivon jer ga je zajebava. Lako je slabijeg picigavat, majmune. Aj mene, ako smiš. Dobro smo se izbubali, a matere su nas doma dokrajčile kad su nas vidile. Ti ćeš se tuć po selu! Pljus! A jesu nas namlatile. Sutra smo se opet potukli, radi frenja. Ali niko više isprid mene nije barba Franu zajebava, samo da se zna.  Iden vidit u kužinu kako je ženskadija. Ostavit ću vrata od spavaće otvorena, da ga iman na oku. Šta oni doktor zna. Doktorica je prava. Žene triba slušat kad su ozbiljne stvari u pitanju. Sto puti su pametnije od nas karonja. Opa, nema punice. Mare i Kate side za stolon i nešto potiho govoru.

• Mater je išla doma.

Neka je. Nek odmori. Ide mi na živce, al ni njoj ni lako. Kate više ni onako blida.

• Kaže mama da nisan ja kriva.

Nisi, mala. Niko nije kriv. Ljubin je u čelo. Krivi usta.

• Uff, opet si pija bevandu. Smrdiš!

Tiho se smijen, da ne probudimo malog.

• Ma neće ti smrdit za koju godinu!

• Šta to govoriš ditetu, budalo jedna! – kaže Mare, ka za ozbiljno i čini ka da će me plisnit.

Gledan svoju ženu i dicu. E moja Doris. Ne znan ki ti je pisa pismu. Lipa je, al riči su krive. Kako ono… željo moja, tugo moja. Krivo ti je to. Željo moja, ljube moja, zauvik. Tako nekako bi to tribalo ić. Ne znan, nisan ja neki tamo šta piše pisme. Jeba te, al je vruće. Popija bi još jednu čašu, al ovi vrag od moje žene… makla mi je bocun. A dobro, žmuj vode i malo octa isto gase žeđ. Iden leć do malog. Uh, ovo će mi dobro doć. Boga ću vidit.

Baš je popodne od fjake.