Dejan Ivanović | Volgina ulica

Kad progovorim, reke stanu
u mutnom zaboravu;
Ćutanjem objašnjavaju,
kako sam goreo u maju,
devedesete, devedeset i neke ...
Odjednom mi se tad učinilo,
dvorišta u kraju
zamirisaše, k'o parkovi u Versaju.
Pa bih uradio nešto
da opet bude, kako je bilo ... 

Strma je Volgina ulica,
kuće njene tople i trošne;
Niz stare strehe vise ledenice oštre.
Kapi, nalik na srebrne suze,
kad ledenica,
počinje polako da se kravi,
padaju sa vremešnog krova;
Idilična slika, zimska saga o ljubavi ... 
Htedoh ući kroz otškrinutu kapiju,
ušuškanu,
samo da se pozdravim;
Ali me nejasno sećanje zaustavi.  

Opomenu, kako radim nešto loše;
Radije siđoh strmom i pustom ulicom,
da negde polako, na miru,
popijem kuvano vino sa ukusom cimeta ...
U vinu spava iskustvo sveta!   

Uz vino na tren zaboravim maj
i ovo mesto, gde sam jednog leta
voleo, sanjao kao zbunjeni dečak
da se nastanim, bezbrižno ostarim ...
Vratih se, sam za stolom praznih iluzija
ponovo na početak,
da čekam noć, hvatajući dan za kraj.