Sara Kopeczky: Praznina

Lakše je ukrotiti divljeg konja u kanadskim bespućima
Nego obuhvatiti vlastitu prazninu
Ispuniti šutnju kada ostaneš sam
Ugašenih ekrana
I shvatiš koliko zastrašujuća može biti
Tišina.
Kao da pokušavam naslikati
Grad koji ne postoji
Bojom koju ljudsko oko
Ne može vidjeti.
Niz suhe prste klizi mi nešto
Ljepljivo i učmalo
Prosipa se na tlo
Udarajući tupo
Kao zrno žita
Koje prolazi  kroz rupu u suknu
I pada na jalovo tlo.
Ispunjavam prazninu
Istovremenim
Priznavanjem njena postojanja
kao i poricanjem
Jer svaka praznina
Samo je odsutnost koja pamti
Sve čime je bila
Teška i sjetna
I teži varkama za odvraćanje pažnje
Da može samoj sebi ugristi rep
I pretvoriti se u krug.