Odavno živim taj ritam. Stanište mu u venama. počinje udaraljkama, oporo. Svim bubnjevima dobuje između želuca i temena, naređuje razodevanje. Proradi u venama afričko, poludivlje, indijsko - ratničko, a evropsko-civilizacijsko oblači ga urbano. Probam tim korakom sambe da izađem iz ljušture svakodnevnice, oslobodim damar za avanturu.
Prizovem Brazil u venama. Pokret uskladim zovu ruralnog, neobuzdanog. Taj odjek iskonskog pokreće na radost, ne priznaje grč, stegu. Kolorit je važan. Nema mrke boje što pravi koprenu unutrašnjem. U pejzažu duše sve je crveno, vatreno. Pomalo žute, osunčane, i plave, marinske nijanse, kao sloboda. Pravo na slobodu, život, ljubav.
Bose se dodiruju noge u prašinu pomešane. Prah večnog, a prolaznog, jer svi smo samo prah, stanica do kraja dok stremimo besmrtnosti. U masi si, a samo svoj, samo tvoji kukovi, trbuh izvijaju melodiju. Traže i prepoznaju takt kojim se najlakše postiže nirvana. Udaraju preostale krpe po bedrima, kao zmije lelujaju, izazivaju, podsećaju da si živ, da je ovo tren, a smisao radosti je u trenutku.
Izvija se melodija tela, unutrašnjeg damara. Kao da je svaki posebno komponovan za tugu ili sreću - svejedno. Jedan tera na osmeh, drugi na suzu, a izraz isti. Miriše na egzotično, na svete biljke kojim se kadi telo posle greha. Da li je i sreća greh, život za trenutak? Grešna sam u mislima jer mi je bliže ovozemaljsko, opipljivije.
Onda to nagonsko smirim ritmom bossa nove. Ipak sam predodređena za umerenost, naviku. korakom ove igre mirim divlje i civilizacijsko, stvaram harmoniju umnog i telesnog. Za Brazil, Rio, moraš nositi gene. Nismo svi rođeni za slobodu. I u zarobljenosti ima draži ako ključeve vlastite tamnice poseduješ.
Prizovem Brazil u venama. Pokret uskladim zovu ruralnog, neobuzdanog. Taj odjek iskonskog pokreće na radost, ne priznaje grč, stegu. Kolorit je važan. Nema mrke boje što pravi koprenu unutrašnjem. U pejzažu duše sve je crveno, vatreno. Pomalo žute, osunčane, i plave, marinske nijanse, kao sloboda. Pravo na slobodu, život, ljubav.
Bose se dodiruju noge u prašinu pomešane. Prah večnog, a prolaznog, jer svi smo samo prah, stanica do kraja dok stremimo besmrtnosti. U masi si, a samo svoj, samo tvoji kukovi, trbuh izvijaju melodiju. Traže i prepoznaju takt kojim se najlakše postiže nirvana. Udaraju preostale krpe po bedrima, kao zmije lelujaju, izazivaju, podsećaju da si živ, da je ovo tren, a smisao radosti je u trenutku.
Izvija se melodija tela, unutrašnjeg damara. Kao da je svaki posebno komponovan za tugu ili sreću - svejedno. Jedan tera na osmeh, drugi na suzu, a izraz isti. Miriše na egzotično, na svete biljke kojim se kadi telo posle greha. Da li je i sreća greh, život za trenutak? Grešna sam u mislima jer mi je bliže ovozemaljsko, opipljivije.
Onda to nagonsko smirim ritmom bossa nove. Ipak sam predodređena za umerenost, naviku. korakom ove igre mirim divlje i civilizacijsko, stvaram harmoniju umnog i telesnog. Za Brazil, Rio, moraš nositi gene. Nismo svi rođeni za slobodu. I u zarobljenosti ima draži ako ključeve vlastite tamnice poseduješ.
Možda se opet probudim sa unutrašnjim zovom karnevala duha i budem spremnija za tu igru.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.