Aleksandra Vidić | Prokletstvo

Ono što će doći snažno me povuklo

daleko od tebe, iz te mokre kandže –

masne, vrelih kapi; jer otrov sadrže.

Ko od kosti meso, strgnut sad si s mene,

jezik više ne zna ukus svog prokletstva.

Ja patim od gladi, ne vidim od besa

krv ludu što teče niz ruke što stežu,

iznova sve daju, pa zato ne znaju

slomiti tu kost koja maše za predaju.

Aleksandra Vidić | Putovanje

Preko dolina

i preko brda,

pored reka,

oko grada.

Kroz gostionice,

kroz kišu,

po vrelom suncu,

u vunenom kaputu i zelenom plišu.

I po mrklom mraku, i po pustim selima,

putovao je mladić starim kolima.

Umoran i gladan,

žedan i besan,

bolestan i zdrav -

u noć i u bezdan.

Tako daleko,

a činilo se odmah blizu.

Put mu se baš odužio;

da li je mladić u mestu kružio?

Oblaci anđeoskih boja i tekstura

krasili su nebo tokom mladićevog puta.

Polja cvetna i sunčevi zraci

bili su nezaboravno krasni.

Dođe jedan dan grdna oluja,

kola se kroz blato vukla.

Kroz bare i kišu voda je prskala posvud,

mrak je padao na put kao prosut.

Žmarci prođoše duž kičme mladića,

uz to mu ponestaje i hrane i pića.

Vetar jak ljuljao je stara kola -

O, zašto Bog posla tu vreću bola?

Već kad su se oči privikle na tamu

i kad je mladić prihvatio prljavu čamu,

pred svetla kola, na klizavom i mokrom putu,

iskoči utvara - visoka i vitka.

U dugačkom crnom mantilu sa kragnom

i na beloj sablasnoj glavi s cilindrom.

Mladiću srce preskoči bedno,

lice mu se od užasa zgrči.

„Šta se to na cesti preda mnom nađe?

Da nije onaj iz novina, optužen za pljačke i krađe?“

Uplašeni konji i kola se brzo zaustaviše,

uz škripu, ciku i zvuk kamenja po putu.

Nađoše se mladić i utvara grdna -

licem u lice, blizina jezivo čudna.

Kapljice znoja s mladićevog lica

po kaputu su vunenom padale i nestajale,

dok je disao hitro i pomišljao na tren:

da li da napusti kola i suoči tu zver?

Međutim, to vreme dragoceno prođe

i posta za utvaru melem i grožđe,

jer ona se hrani strahom i užasom,

katkad i jednim brzim čivasom.

Za to je vreme već utvara došla do mladićevih kola

i zgrabila kvaku rukom tankom poput pruta,

da otvori vrata i krv svu da proguta.

I proli se ledena kiša i vetar snažan zakovitla se oko mladićevog tela.

Bojazan da noć je zaista stvarna -

jasna je, dan je ovaj sudbinski važan.

On zatvori oči, a niz obraze već vlažne

sliše se suze od blata i od kiše.

Nema sad mesta za strah ili nadu;

oštri zubi su bljesnuli u mraku.

Utvara radosna i srećna,

pod sablasnim sjajem meseca, siše

krv mladog bića i život mu briše.