Lada Franić | Očev bilac ljubimac

Bija je bil k’o snig,

očev bilac, ljubimac.

Bija je bil k’o oblak

što se spusti nisko

da ga dite može dotaknit.

Bija je bil k’o snig,

ćaćin bilac, ljubimac.

U njegovu oku

bila je tišina

i neka stara blagost

što se razumi bez riči.

Nosija me liti u polje

prema rijeci koja je

mirisala na slobodu

uz vinograde

di je sunce kapalo

svoje zlato

na ćaćine loze.

Dok me nosija na leđima

svit je bija siguran,

širok i sočan

k’o izvorska voda.

Držala sam se za njegov

snažan vrat,

upijala njegovu toplotu.

Dava mi svoju snagu

k’o obećanje

da me ništa

ne može povridit,

a ipak je ukra dio

moga srca.

Prije povratka kući

svraćali bi na pojilo,

na izvor ladan

di noge trnu do kostiju.

Bija je ćaćin ponos

pretvoren u dobrotu.

A meni

bija je nešto između

oca i sna

koji još uvik sanjam.

Volija me,

onako kako samo

konji znaju:

bez pitanja,

bez sumnje.

Volila sam ga

onako kako se voli

bezuvjetno

i bez računice.

Frknuo bi

kad me vidi tiho:

pozdrav samo za mene,

razumi to samo srce.

I vraća me je uvik kući

iz polja s ladnog pojila

na svojim velikim leđima,

kroz prašinu dana,

kroz miris modre galice

i bistrog izvora...

kroz ditinjstvo

koje još traje

negdi u meni.

Bija je bil k’o snig,

očev bilac, ljubimac.