Em, ju dogo ni prijel nišče,
nesem ju, bormeš, prijel nit ja,
a ona me nazaj vleče i stišče,
onak, kak grizodušje polefko i dogo gristi zna.
Zakaj se ne pustim, zakaj tam ne tidem,
kaj me, za ovo od pene, još drži?
Jel moguče da ne znam i dale kam idem,
a mi se vidi da so se našli drugi si?
Morti bom jemput mogel za sebom ova vrata zaprti,
a ve samo staru kvaku senjam. Gosto ju senjam i sozen budim.
Tulko sem pot štel to vu sebi sećanje zakopati, zatrti,
al nejde… Em, ne znam jel ovo okoli mene je, il morti samo još spim.
Dok nem pak prijel za to staro kvako koja mi je negda bila se,
po svetu hodam den po den. Med bele senje jo zamatam – i živim.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.