Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 7

Sumnje bi da preskoče sopstveno postojanje snevajaći vrata ka nebesima. Da li si, ljubavi moja, plakao žmureći a nasmejanih očiju, u drhtavici koja te cepa napola? Ti, koji si deo mene, znaš li da ne poznaješ dno moje duše i ljubav na dlanu ispruženim u prazno? Strast je tek plamičak snoviđenja isprepletenih u klupko, kad podgrevao si mi maštu dahom u kosi i skupljao moje poljupce rasute po bespućima. Kada se ćuti za onog koji ćuti, u šapatu zamuklom, tišina je blistavija od halabuke i odglumljenih osmeha što sanjaju sreću...

Ne znamo šta je gde ni kako je drugom, i reči su zamotane u svilu, ali su neke bačene nam u lice oštrije od sablje, u ubodima koji ne zaceljuju. Prećutaću ti svoju bol, ljubavi moja, da te ne saplete, a ti nastavi priču za one koji su se prepoznali, da ih sačeka na jastuku kada se nađu, ako se traže. Nastavi je za onu koju voliš, za onu koja te voli.


▼▲


Oprosti onome koji zagledan u samog sebe ne vide bol koju ti nanese i onu koju od pre mene nosiš. U svanućima novih jutara, podelimo, voljena ženo, kroz mucanja sumrake u nama, da bi nesuvislosti nas nekadašnjih ostavili za sobom. Bili smo sami, šepasajući kroz život, i prepoznajmo jedno drugo u pogledima gde je manje važno ko je u pravu a ko ne i gde su i pravo i krivo osmeh nas samih...

Koračajmo ruku pod ruku kroz život, ženo, i napišimo zajedno priču o našoj ljubavi, gde beskraj je moguć, kod onih koji se vole, kod onih koji vole.

Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 6

I ne znam zašto te volim…
Možda je sve odblesak sudbine,
koja je i više od toga,
u onom što nismo i jesmo.
Kao da sam te oduvek znao,
tražio, i polazio ka tebi,
da bi došla.
I ne znam
da li mi stvaramo stvarnost
ili to ona sanja nas.
Na zemlji pod nebesima
otkrivao sam prostranstva svetova
sa tobom, u sebi, ljubavi moja.


▼▲


Oči kojima gledam nisu moje.
Oči su moje tvoje kad gledaju u moje.  
I osmeh na usnama nije moj –
to si ti u krajičku oka
i odraz sene,
s tobom u njoj.

Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 5

Spotičem se kroz otkačene senke jutara
kada je sve tvoje dodirnulo košmare mene.
Više i ne znam kuda si otišao –
rasplinuo si se u snoviđenjima,
u bojama kojima su ti plamtele oči.
Sećam se svake izgovorene reči,
ne i same sebe u nedoumicama prećutanim.
Ostavljam te u zavijucima smirenosti
i nalazim tamo gde te ne tražim.
Ponekad blesnem, nekad posivim,
i ne znam kud ću
čekajući te
u rešenostima iza potplitanja sopstvenih.


▼▲


Kao nebesni svod raskrilila si se nad svime što sam i ne mogu od tebe nigde kada si svuda. U radosti si svih misli, i u bolu nedostajanja. Tvoji poljupci, tvoje ruke, kao da su još sa mnom. I ako se sudbina dosad šalila s nama, budimo jači od svih potplitanja... Uvek si tu, i kada nisi, kada si tamo. Na proplancima si moje duše, u damarima krvi, u ljubavi koja ne može otići, jer iz mene nema gde da ode. 

Kasijana Milošević i Miloš Petronijević | Blesak nedogleda 4.

Noćas si vrisnuo neko ime.
Nije bilo moje.
Vetru se učinilo,
da sam ja šapnula tvoje.
Skupljala sam i neke
po kosi rasute poljupce,
magličaste i nestvarne –
njima zapalih zvezdu
i pružih ti je.

Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 3.

I išao bih, 
ma kuda pošli,
i kroz najgušću tamu,
držeći te za ruku...
Ne zato što četiri oka bolje vide,
nego što naslutih
da bi u nas dvoje
jedine prave zenice
bile tvoje.

Gledala bih za oboje, ma kuda pošli. Krotila sam razuzdane želje da stignem do tebe, a put je pred nama ljubav, i zajedno ćemo ići.

Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 2.

U danu, kada smo postali Mi, gde sam ja ti i gde si ti ja, osvanuli su pred nama proplanci, kojima išli nismo. Pođimo njima, ljubavi moja, sa uzajamnom pažnjom, jer svet je onakav kakvim ga vidimo, dokle smo živi, a ti si Ti moje duše, koju sam tražio, koju volim...

I Ti si Ja, moga ja, bačenog u tamu iza mene, kad bio nisi. Svetlost si svetlosti onoga što je, i moje i tvoje ljubavi, naše, dosad neotkrivene. Osvanuli su dani pred nama, i pođimo im u susret, radosti moja, držeći se za ruku, sada, za svagda i uvek…

Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 1.

Kad sam te našao
gde me u sebi samoj
po livadama tražiš  
i među varkama
izgubljenih svetova,
znao sam
da nisam trajao uzalud
i da mi se čežnja,                  
rasuta iza vetrova,                 
smeši na tvome dlanu.   

Našla sam te, jer si me tražio na mestima gde sam te tražila. Noći sam bojila u plavo i podrezivala danima krila, da ne žure pogrešnima u susret, i našla sam te, jer sam se odazivala ehu, kad si me dozivao da krenem, da ne stajem, da utrčim ti u srce, da rukama golim zagrlim sunce, da ljubav u nedra stavim… Našla sam te da bih te volela, da s tobom  ljubav slavim.