Sve jednom ipak prođe. Istina cijela.
Okrećeš se životu tihom i jednoslojnom.
I kao da ti se duša razdvojila od tijela,
Radiš obične stvari, u ritmu polustrojnom.
Okusi masni i teški. Nadire zemna vlaga.
U zraku čestica pluta, livadni pelud guši.
Nešto se u tebi preda: uzme te mala snaga.
Svejedno ti je što Kula babilonska se ruši.
Izgubila se torba šumskoga vilenjaka.
I paravan pod kojim svibanj rublje presvlači.
Onu burmu od srebra u dalj odnosi svraka.
Ne žali ni jedna strana. Nikome ništa ne znači.
Žar srca ne treba više gušteru , pužu ni mravu.
Ničega nema da se ikome otpusti ni oprosti.
Sjediš na pustoj terasi uz jednu slabu kavu.
I uplašiš se tako od sve te običnosti.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.